Bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, koje je počelo na današnji dan, 24. marta 1999. godine, bilo je zločin. Težak, neopravdan, nepopravljiv i - nekažnjen. Utoliko veći što ga je počinio razvijeni, moderni i napredni svet. Da bi se obračunao sa jednom neposlušnom malom zemljom, civilizovani Zapad pogazio je gotovo sve sopstvene norme i principe i u ispunjavanju svojih ciljeva, bestijalnom silom se obrušio na ceo jedan narod i njegov imetak.

Bombe koje su na današnji dan pre tačno dve decenije pale na Saveznu Republiku Jugoslaviju nisu označile samo početak vojne agresije NATO na jednu suverenu evropsku državu. One su objavile dolazak novog svetskog poretka u svom najbrutalnijem vidu - agresivnom, bahatom, rušilačkom. Milioni ljudi u Srbiji i Crnoj Gori stavljeni su uz streljački zid i prepušteni dželatu u čijim rukama su bili i nož i pogača.

Srbija i Crna Gora bombardovane su bez odobrenja Saveta bezbednosti, uz teško gaženje Povelje Ujedinjenih nacija, završnog dokumenta OEBS iz Helsinkija, i Pariske povelje - osnovnog principa međunarodnog prava i odnosa među državama. Sve to je zgaženo da bi se srušio jedan režim i porazio jedan narod koji je branio ono što mu po svim pravnim aktima pripada - suverenitet i slobodu.

Zapad je, međutim, imao drugačiji naum. Cilj je bio jednostavan - Kosovo i Metohiju trebalo je po svaku cenu vojno zauzeti, otrgnuti od prirodnog stožera i predati Albancima za namirenje njihovih nacionalnih interesa, čudno uklopljenih u geostrateške planove velikih sila. Jedine prepreke bili su SR Jugoslavija i njen narod.

Krater prvog projektila koji je u prohladno martovsko veče 1999. godine razbio prvi san naših građana postao je tačka preokreta. Posle njega na svetu više ništa nije bilo isto. Globalni odnosi su od načelnog dogovora, saradnje i ravnoteže nepovratno zaokrenuti ka nepravu, oružanoj sili, okupaciji, intervencionalizmu. Duh razobručenog neoimperijalizma pušten je iz boce i još uvek kola svetom, ostavljajući za sobom smrt, bezakonje i pustoš. Dokaza je širom Istočne Evrope, severne Afrike, Azije, pa u poslednje vreme i Južne Amerike - pregršt.

POGLEDAJTE: Stradanje Pančeva i njegove okoline kroz objektiv Zorana Jovanovića


Punih 78 dana Srbija je bila poprište razaranja, uništenja, demonstracije sile, sirove snage topuza i nečoveštva. Sa neba je NATO izručio više eksploziva na našu zemlju nego nacisti 1941. Severnoatlantska alijansa, koristeći opasnu i zabranjenu municiju povela je i hemijski rat niskog intenziteta koji do danas nije okončan.

Foto Z. Jovanović


Jugoslavija je bila teško ranjena. Ginuli su vojnici. Ali stradali su i deca, ljudi u domovima, pacijenti u bolnacima, putnici u autobusima i vozovima. Više od 2.000 civila svojim životom platilo je račun poslednjeg pohoda na Istok u 20. veku. I bez ikakve zadrške, sekunde promišljanja ili ljudske dileme, uz pokret ruke kao kada se briše prašina sa stola, jasno je zaprećeno - ako ne pristanete na naše uslove - bićete obrisani sa lica zemlje!

PROČITAJTE I:NATO i SAD morali bi da imaju veći osećaj stida prema Srbiji

Jugoslavija se, ipak, branila. Koliko je mogla protiv neuporedivo jačeg protivnika. NATO je digao nezapamćenu silu: gotovo hiljadu aviona bilo je pripravno, a pet stotina angažovano u borbenim dejstvima. Rakete "tomahavk" ispaljivane sa Jadranskog i Sredozemnog mora, avio-bombe, zloćudne kasetne projektile i topovske granate, teško je i izbrojiti. Od marta do juna 1999. godine njima je potpisana nova stranica evropske istorije. Tragovi se i danas vide na ruševinama u centru Beograda, u Aleksincu, Nišu, Grdelici, širom Kosova i Metohije.

PROČITAJTE I: Bez izvinjenja i dve decenije od bombardovanja


Vojska Jugoslavije, njeno Ratno vazduhoplovstvo i PVO, Treća armija i Prištinski korpus, specijalne i inžinjerijske jedinice vodile su neravnopravnu borbu u kojoj ništa nije bilo fer niti pošteno. U takvim okolnostima branioci su činili nemoguće, a mnogi od njihovih manevara danas su sastavni deo svetskog vojničkog iskustva. Vojska Jugoslavije, sa pozicija teorije vojevanja, nije izgubila rat. Njegov epilog rezultat je neviđenog pritiska i pretnje biološkim nestankom naroda.

Foto I. Marinković


Dve decenije kasnije i dalje je otvoreno isto pitanje koje je glasno postavljano i u proleće 1999. godine - da li je moralo baš tako? Zapad i danas veruje u istu iluziju koju je sam stvorio pre 20 godina. Srbija je prošla stazom zasejanom zaboravom, ignorisanjem, pa i negiranjem NATO zločina. Rezolucija 1244 i Kumanovski sporazum, kao rezultati tromesečne odbrane zemlje, i danas su, uprkos pritiscima Zapada, i dalje najjači aduti Srbije u novom činu vekovne kosovske drame.

HRABRA I PRKOSNA ODBRANA ZEMLjE

Građani Srbije i Crne Gore tokom mučnih prolećnih dana pre dve decenije pokazali su svoje najbolje osobine. Ujedinjeni, hrabri, mirni, ali i inatni i prkosni, nisu se uplašili združene sile 19 država. Odupirali su se koliko je bilo moguće. Neki u uniformi, na bojištu, drugi na svojim radnim mestima, ostali Bogom i golom željom za životom - branili su sebe i svoje.