NATO bombardovanje SRJ bio je poslednji veliki zločin dvadesetog veka. Vek u kome je Srbija, u ime zajedničkih vrednosti i ideala, sa zemljama Zapada položila preko dva miliona života, završio se ubijanjem Srba i komadanjem Srbije. Nije Srbima prvi put da im zemlju otmu, a ljude pobiju, ali jeste prvi put da su im to uradili i pobednici saveznici, uz koje su se u dva svetska rata borili, zajedno sa poraženima u velikim ratovima, protiv kojih su se borili.

Svi zajedno napali su malobrojan ali ponosan narod, tvrdoglavo rešen da ostane slobodan. Sloboda je jedina vrednost koju Srbi više cene od mira.

NATO agresija nije bila samo napad na Srbe, to je bio napad na međunarodno pravo, na sami smisao prava i pravde. Iako obogaljena i porušena, Srbija je preživela, međunarodno pravo nije. Srbija se uspravila, međunarodno pravo nije.

Posle bombardovanja Srbije, svet više nikada nije mogao da bude isti. Uverenje da je zapad svetionik slobode i ljudskih prava nestalo je sa prvim bombama i mrtvom srpskom decom. Uverenje Srba da će istina biti dovoljna da odvrati NATO od napada na Srbiju pokazalo se kao naivno nepoznavanje moćnih i velikih, baš kao i uverenje da moćne i velike zemlje okupljene u NATO vode računa o stavovima javnog mnjenja i da se njihove odluke o ratu i miru donose u skladu sa voljom naroda. Javno mnjenje se ne sluša, ono se pravi, a volja naroda se prepoznaje kada to više nije važno.

PROČITAJTE I:NATO i SAD morali bi da imaju veći osećaj stida prema Srbiji


Kolateralna šteta tako je postala kovanica koja je istinski objasnila prirodu agresije na SRJ. Bili smo kolateralna šteta potrebe NATO-a da u nedostatku neprijatelja opravda svoje postojanje i da pokaže svim malim narodima željnim slobode da nade nema, a da je svaki otpor uzaludan.

Otpor agresiji koji je pružio narod i njegova vojska ipak je sačuvao nadu i pravo Srba na ponos. Nismo pobedili NATO, previše jaki, previše brojni, previše moćni, ali nismo ni kapitulirali. Nismo ni vojnički poraženi. Kopnena agresija je zaustavljena na Košarama i Paštriku. Teškim i bolnim Kumanovskim sporazumom obustavljeno je razaranje Srbije. Kosovo i Metohija prešli su pod upravu Ujedinjenih nacija Rezolucijom 1244 koja uklanja SRJ sa Kosova i Metohije, ali i ne dovodi ničiji drugi suverenitet, OVK je morao da se razoruža, a vojska se povukla u redu i bez predaje oružja.

Više od toga nije se moglo, manje od toga nije se smelo. Srbi su bili sami protiv 19 moćnih zemalja i najmoćnijeg vojnog pakta na svetu.

U samoj SRJ, Crna Gora i njeno rukovodstva su činili sve da bombe preusmere na Srbiju. Kina, udaljena i prijateljska, nije imala snage da zaustavi NATO, a Rusija vođena prozapadnom elitom, pijanom od želje da postane deo baš tog sveta, mirno je posmatrala kako ubijaju poslednji narod koji je Rusiju voleo bezrezervno i bez koristi.

Foto D. Milovanović


Srbi, sami u svom bolu, ipak su smogli snage da se 78 dana tuku sa moćnijim i većim od sebe. Herojstvo te borbe sagledaće neke buduće generacije kada nepristrasno i naučno odmereno budu izračunale kolika se sila bacila na Srbiju, njen narod i njenu vojsku, kada sagledaju šta je za vojničku taktiku značila strategija četiri M - maskiranje, mobilnost, manevar i iznad svega moral, hrabrost i znanje vojskovođa i upornost i hrabrost naroda.

I tada i sada niko nije mogao da kaže gde počinje vojska, a gde prestaje narod. Zato je otpor i bio tako žilav i tako uporan, preko svakog očekivanja i svake nade.

PROČITAJTE I: OTKRIVENA NAJVEĆA TAJNA BOMBARDOVANjA: Milošević godinama pokušavao da kupi S-300, da je uspeo ne bi smeli da izvedu agresiju, Jeljcin nas je izdao 1999!


Oni koji su vodili zemlju i vojsku, kažnjeni su za svoj otpor haškim robijama, smrću, naređenim zaboravom, a Kosovo i Metohija nasiljem Šiptara bez kazne. Decenijama kasnije, ono što je izboreno odlučnim otporom agresiji, izgubljeno je sluganstvom malih ljudi koji su isterali sa Kosova i Metohije UN, a uveli EU. Oterali one koji Kosovo ne priznaju, a uveli one koji su ga kao nezavisnu zemlju stvorili. Pred silom NATO nismo kapitulirali, ali pred strahom za svoju vlast i sujetom Borisa Tadića i Vuka Jeremića jesmo.

Dvadeset godina kasnije još lečimo rane od NATO agresije, prebrojavamo mrtvu decu i zamišljamo kakva bi bila danas samo da ih nisu pobili. Za NATO, oni su bili kolateralna šteta, za nas, bol koji nikada neće proći, san koji nismo dosanjali. Srbija koju vodi Aleksandar Vučić neće postati deo NATO zato što su nas bombardovali, ali i zato što Srbi neće drugima da čine ono što je činjeno njima. Učinićemo sve da živimo u miru, da i NATO u nama prepozna partnera ako već neće imati saveznika.

Učinićemo sve da vrednosti slobode i pravde za koje žive Srbi branimo sa svakim ko ih prepozna kao svoje. Učinićemo sve da NATO u nama ne vidi ni pretnju ni opasnost.

Za mir, mi Srbi, izmoreni i iskrvareni u bezbrojnim ratovima, učinićemo skoro sve. Ali zaboraviti nećemo. Ali oprostiti nećemo.