I DVADESET godina kasnije, ista mi je slika pred očima. Ležim na zemlji, gledam desnu ruku i vidim da mi nema šake. A krv pljušti kao iz creva. Kasnije su mi lekari objasnili da je to zbog ubrzanog rada srca. Leva ruka mi je kasnije amputirana u bolnici, jer nije postojala nikakva mogućnost da se sanira i sačuva. Onda sam ustao, i kažu da sam trčao pedesetak metara, iako mi je i noga bila pokidana. To je upravo taj adrenalin i šok. Ništa me nije bolelo. Nisam osećao ništa osim zujanja u ušima i krv kako mi se sliva sa lica.

Ovako se kobnog 25. aprila 1999. godine priseća Nišlija Slađan Vučković (53), nekadašnji deminer Vojske SR Jugoslavije, koji je ostao bez obe ruke tokom NATO agresije kada mu je u razminiravanju Kopaonika u rukama eksplodirala kasetna bomba. Njegova priča, koju je na ceremoniji obeležavanja dvadesetogodišnjice početka NATO agresije na našu zemlju podelio sa okupljenima u Nišu, nikoga nije ostavila ravnodušnim, a suze su krenule i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, koji mu je nakon obraćanja prišao, zagrlio ga i zaplakao.

Rodom iz Vladičinog Hana, Vučkovića je život, posle upisane Srednje vojne škole u Rajlovcu kod Sarajeva, vodio u raznim pravcima. Službovao je na vojnom aerodromu "Slatina" kod Prištine, a potom se školovao za pirotehničara.

Na poslovima razminiravanja radio je, kaže, skoro dvadeset godina i to na gotovo svim ratištima u bivšoj Jugoslaviji. Tog aprila, mesec dana nakon početka NATO agresije, posao je privodio kraju, kada ga je pogodila poslednja bomba koju je tog dana trebalo deminirati.


PROČITAJTE I: Bez izvinjenja i dve decenije od bombardovanja



- Pogodila me je bomba, 107. po redu za taj dan. Poslednja. Već je trebalo da se povlačimo prema Nišu. Bomba je bila pored jedne ogromne stene i praktično je otišla prema steni. Mene je zakačio samo jedan delić, ali dovoljan da mi život promeni iz korena. Povređena mi je bila desna podlaktica, leva šaka. Potkolenica desne noge mi je takođe dosta povređena. Bio sam pun gelera. Na levoj strani lica je bilo 40 konaca i ostao sam bez sluha na levom uhu 100 odsto - ispričao je juče, za "Novosti", Vučković i dodao da uniforma, pilotska jakna i bunda koje je toga dana imao na sebi, nisu uspele da ga zaštite od eksplozije.

SUZE Aleksandar Vučić


PROČITAJTE I: OTKRIVENA NAJVEĆA TAJNA BOMBARDOVANjA: Milošević godinama pokušavao da kupi S-300, da je uspeo ne bi smeli da izvedu agresiju, Jeljcin nas je izdao 1999!



Hitno je prevezen u Kruševac gde je operisan, a kada su ga dva dana kasnije prebacili u Niš, Vučković nije dozvolio da ga iznesu na nosilima pred porodicom, već je ustao i krenuo ka njima.

- Pokazao sam im ruke. Otac je čupao kosu i plakao. Sve lekare je molio da odseku njegovu ruku i da je ušiju meni. Bio sam očajan. A onda je u tom trenutku moja supruga Dušica hrabro izašla ispred mene i rekla mi rečenicu koja mi je ulila ne samo optimizam, već i želju da uopšte nastavim da živim. Rekla je tada: "Moje ruke, od danas su tvoje ruke" - priča nam Slađan, koji ne krije da su upravo supruga i porodica bili njegov najveći motiv za dalju borbu. - Posle nekoliko meseci sam se oporavio. Tamo je na jednom odeljenju bilo 36 njih kojima je amputirana noga ili ruka. Nekima obe, nekima po jedna. Svi smo čekali proteze. Svi smo bili jednaki. Nismo deljeni po činovima, spajala nas je ista sudbina. Pomagali smo se međusobno. Da nije bilo tih ljudi sa istom sudbinom, mnogo bih teže sve prebrodio.

EMOCIJE Na skupu u Nišu

Pre 11 godina, kada je krenula kampanja za zabranu kasetnih bombi, Vučković se uključio u akciju. I danas je veliki zagovarač zabrane upotrebe ovih bombi i Konvencije o kasetnoj municiji.

Srbija je jedina zemlja u okruženju koja je nije potpisala. Prema podacima Centra za razminiranje naše zemlje, i dan-danas van kasarni na teritoriji Srbije postoji dva i po miliona metara kvadratnih kontaminiranog terena od kasetnih bombi. Isto tako postoje na 150 lokacija avio-bombe, rakete velikog kalibra, od kojih su neke i na dubini od 20 metara.