Veče patrijarha Pavla, povodom 10-godišeice upokojenja, održano je sinoć u Centru za kulturu Rakovica.

O životu i radu "sveca koji hoda" govorili su protođakon Ljubomir Ranković, Slobodan Radulović autor knjige Vujanski krst patrijarha Pavla" i akademik Slavko Karavidić recenzent. Voditelj tribine bio je đakon Aleksandar Azdejković.


- Nedokučive su misterije Božjeg promisla – rekao je protođakon profesor dr Ljubomir Ranković. Njihova logika neshvatljiva je ljudskom razumu. Često apsurdna i paradoksalna. Život Patrijarha Pavla je očevidno svedočanstvo večnog nesporazuma neba i zemlje.


Patrijarh Pavle rođen u Kućancima, bio je, kako je naglasio dr Ranković, „najveći beskućnik celog života, ubogi siromah zemaljskim a prebogat nebeskim blagom”.


- Onaj koga je Gospod pre začeća predodredio da bude duhovni otac srpskog naroda, ostao je bez oca još u kolevci – kazao je Ranković.


- Onaj koji je bio prvojerah Srpske crkve, majke pravoslavnog srpskog naroda, svoju majku nije ni video ni zapamtio, rekao je protođakon Ranković i dodao: Ceo život patrijarha Pavla bio je Golgotsko raspeće. On je patrijarh velikomučenik. Njegov izbor za patrijarha pun je simbolike. Izabran je u devetom krugu glasanja na Arhijerejskom saboru. Vreme njegovog patrijarhovanja od 1990. do 2009. godine, bilo je deveti krug pakla za njega i njegov narod. Dante Algijeri taj krug opisuje kao mesto nesloge, izdaja, raskola i raspadanja. Raspala se Jugoslavija u krvavom građanskom i verskom ratu.


PROČITAJTE I: Irinej sve bolje, vratio se redovnim aktivnostima


Srbi su proterani sa vekovnih ognjišta sa zapadnih prostora države koju su platili svakom trećom glavom svojih najboljih sinova. Srbija se zavadila sa vekovnim saveznicima i bombardovana od alijanse devetnaest zapadnih zemalja. Crna Gora odvojila se od Srbije a Kosovo proglasilo nezavisnost.


Narodnom životom, u to doba, po Rankovićevim rečima, „ zavladala je pohlepa, nesloga i stranačka zavada i podela”. Hristos je na Golgotski krst prikovan sa četiri klina. Patrijarh Pavle primio je stotine klinova u dušu i srce, od bola i tuge nad zlosrećnim udesom svoga naroda. Iako teško ranjen, nikada nije gubio veru u vaskrsenje i nadu u Božju pomoć i bolje sutra. Bio je hodajuća Biblija, živo Jevanđelje i neprekidno liturgijsko bogosluženje, kojim je pričešćivao svoj narod.


Pred kraj života, istakao je Ranković,”sve zemno i telesno iščilelo je iz njega i on se na krilima duha vinuo u Carstvo nebesko među svete Srbe.”

Podsećajući prisutne, da nije dovoljno svetitelje samo slaviti i poštovati rečima i obredima, nego treba slediti njihov primer, citirao je reči svetog Vladike Nikolaja: "Više bih voleo da me Gospod izbriše iz Knjige života, nego da me neko poštuje i slavi a da ne drži ništa moje: Ni moju veru, ni moje reči, ni moja dela".


-Patrijarh Pavle celoga života poručivao je: "Budimo ljudi!", a svojim životom ceo jedan vek svedočio je ličnim primerom šta znači biti čovek. Visoka, ali ne i nedostižna meta, završio je protođakon Ranković svoje kazivanje o šatrijarhu Pavlu u prepunoj sali Centra za kulturu u Rakovici.