PALA je Palanka, ova Smederevska, na obalama Jasenice! I malo šta ovde ima od onog nekadašnjeg sjaja grada u koji se iz Aranđelovca, Topole i Mladenovca putovalo u kupovinu i na raskošna veselja u Dom vojske.

Pala je Palanka kada je pala "Goša", srpski džin koji je odolevao i odoleo najžešćim sankcijama, ratovima i bombardovanju. Ali talasu privatizacije tokom dvehiljaditih nije odoleo. Prodat, opljačkan, pa preprodavan, dospeo je sudbine većine srpskih kompanija uništenih tajkunskom privatizacijom. Danas u halama "Goše", u njenoj fabrici šinskih vozila, tumara stotinak radnika, bez reči, bez osmeha, s prigušenom nadom da će im neko upaliti svetlo na kraju stečajnog tunela.


PROČITAJTE JOŠ:
"Lili" hoće da kupi IMR upola cene

- Sve zavisi od toga ko će i s kojim namerama kupiti ovo malo što je ostalo - odjekuje glas u ogromnoj hali, u čijem je krovu probuđen slepi miš.

Sećanje...

Na "Gošu" se, decenijama unazad, naslanjao čitav život ovog kraja. Na njenim temeljima podizan je čitav grad. O podvizima ovdašnjih inženjera, čitav svet je znao. Kako i ne bi, "Goša" se upisala u temelje hidroelektrana u Peruu, u Centralnoafričkoj Republici, Tunisu... U mostove u Indiji, Burmi... Ušla je i u "Nacionalnu geografiju", prestižnu emisiju iz koje je svet saznao o podvigu čudesnih majstora sa Jasenice koji su konstruisali i do poslednjeg šrafa skockali vagone za prugu do Vladivostoka. Za temperaturu od minus pedeset!

Gradili su "Gošini" ljudi i hidroelektrane "Đerdap", "Bajinu Baštu", "Potpeć", čelične konstrukcije Brankovog mosta i pokretnog mosta preko kanala Dunav-Tisa-Dunav, pančevačkog i mosta Gazela.

Slavili su "gošanci" kada su završili robnu kuću u Bengaziju, a posebno kad su od temelja do krova završili podgorički aerodrom.

U vreme ministra Dinkića ŽOS "Trnava" preuzela "Gošu"


- Bio sam u Podgorici, nedavno. Otišao do aerodroma da vidim kako se drži. A ja... Ja sam se jedva držao. Obarali su i ponos i gorčina - jedva govori Jovica Stefanović, sa uknjiženim stažom u "Goši", bezmalo četiri decenije, koga je talas privatizacije izbacio na ostrvo pustih emocija.

Emocije su opipljive, žive kao i mašta da će se džin pridići, pokrenuti obamrli grad u kome su sa "Gošom" umrla i druga preduzeća, pa još životare samo ona na budžetu Republike Srbije.

Slike su, ovde, rečitije od reči. Put i autobus za lokalne destinacije kao u filmu "Ko to tamo peva". U prodavnici nadomak centra pazari se na recku. Na buvljaku, za tezgama, nekadašnji "gošanci". Majstori. Pričaju nam kako se, prvi put u Srbiji, pre deceniju, tu zaustavio kamion sa oznakom "polovni hleb" na prodaju, a otvoreni su i saloni polovnog nameštaja iz Austrije i Nemačke.


- Mi više nemamo para ni za čitulje - kaže Gospava Micić, nekadašnji radnik "Goše". - Onesvestili su nas iluzijama i opljačkali. Mislili smo, doći će gazda, biće bolje.

Da, tako je bilo. A kako je tačno počelo urušavanje "Goše"? Odgovor u Smederevskoj Palanci ima svaki, bolnim iskustvom potkovan "Gošin" radnik, koji pabirči životni sitniš zaglavljen između uspomena i realnog, utopljenog u svakodnevnu dozu domaće ljute. Mi smo za sagovornike odabrali fakte. Predočavaju nam ih sudionici sa potpunom distancom od domaće ljute, neostrašćeni, ali začinjeni gorčinom i tugom, jedinom.

DIGAO RUKU NA SEBE OMČA iz 2002, kako je nazivaju radnici "Goše", bukvalno je prekinula život Draganu Mladenoviću, samohranom ocu koji je digao ruku na sebe iz beznađa. Gazda je njemu i ostalim radnicima Fabrike šinskih vozila dugovao 15 plata. Dragan nije mogao da podnese bedu, siromaštvo i nepravdu. U fabričkom pogonu namakao je sebi omču oko vrata i tako završio.

Sa Božom Todorovićem, Jovicom Stefanovićem, Selimirom Glišićem i Nebojšom Vlajićem, koji su zajedno uknjižili vek i po staža u "Goši" - prelistavamo genezu kraha nekadašnjeg giganta. Njihove nekadašnje kuće.

- Počelo je to 2002. - pričaju nam. - Odluka Vlade Srbije bila je, tada, da se "Goša" privatizuje po ubrzanom procesu. Tada je počelo dekomponovanje čitavog sistema, razbijanje proizvodnje i organizacione strukture. Naredne dve godine, po spisku o tehnološkom višku iz fabrike je otišlo 1.720 radnika.

- Šta, otišlo?! Ljudi su rasterani - preseca priču Nebojša Vlajić. - Sećate se da je spisak bio u "žutoj knjizi". Velika je drama bila sa tom "žutom knjigom". Svakog jutra stotine istih pitanja: ima li mene tamo?

U međuvremenu, iz dana u dan, osim Fabrike šinskih vozila, na isti način gase se i drugi pogoni. Organizuju se jedino radnici Fabrike opreme i montaže, prave konzorcijum, i njih oko 400 uzima kredite i otkupljuju fabriku. Zaposleni u "Šinskim vozilima" su u agoniji, imaju velika dugovanja prema državi za poreze i doprinose - tri miliona evra.


Boža Todorović, Jovica Stefanović i Selimir Glišić


- Onda smo iz televizijskih izveštaja saznali da su se ministri Dinkić i Bubalo vratili iz Slovačke, burazeri koji su "Goši" tada zategli omču oko vrata - slušamo priču. - A do nas je ubrzo stigla vest da smo mete slovačkog kupca, većinskog vlasnika ŽOS "Trnava". Tako se i dogodilo. Pojavio se kupac iz Slovačke. E, kako je on kupio Fabriku šinskih vozila, okosnicu "Goše"? Pa tako što mu je omogućeno da nas kupi obveznicama stare devizne štednje! I to je strašno! Država, ako želi, to može da istraži... Mi smo tada imali sve sertifikate. Uložili milion dolara za licence. Bili jedini proizvođači putničkih vagona na Balkanu za brzine od dvesta kilometara na sat. Imali ugovorene poslove po gotovo celom svetu. I, šta su Slovaci uradili? Uzeli sertifikate, ugasili proizvodnju vagona, počeli nama da prodaju njihov repromaterijal... Zatekli su domaćinsku kuću...

"JUBILEJ" DOK traje priča o urušavanju "Goše", neko se setio da se u danu u kome razgovaramo sa ovim ljudima upravo navršava veliki jubilej. Reč je o 96 godina od osnivanja nekadašnjeg srpskog i jugoslovenskog džina.

- U kasi je bilo, kad su ušli u fabriku, 330.000 evra - opet će Jovica Stefanović. - Fabriku smo zaista doživljavali kao svoju kuću. Nikada sebi neću oprostiti što sam im tada verovao. Ništa Slovaci nisu ispunili od onog za šta su se obavezali. Ni ugovorene investicije. Najteže mi je da se suočim sa činjenicom da su rasterali najstručnije ljude, školovane u našoj, "Gošinoj školi". A za takve stručnjake potrebna je čitava decenija usavršavanja.


PROČITAJTE JOŠ:
PRAVNICI I UČITELjI NA SKELAMA: Zidari i inženjeri otišli u inostranstvo

Kada je bilo sasvim izvesno da kupac iz Slovačke ima samo jedan cilj - likvidaciju fabrike - iz "Goše" je tražena pomoć države. Bio je to doziv bez odziva. Niko nije reagovao ni kada se, posle petogodišnjeg, smišljenog urušavanja "Goše", za račun stranog gazde, više od 80 odsto zaposlenih uputilo na plaćeno odsustvo, a gazda fabriku zadužio kod banaka u Srbiji kreditom od četiri i po miliona evra i stavio je pod hipoteku. Usledio je štrajk zaposlenih, i trajao je sto dana, ali se skoro ništa nije promenilo. Usledila je preprodaja fabrike, najpre nekom investicionom fondu sa Kipra, potom nekoj zemunskoj firmi koja je u osnivačkom kapitalu imala samo hiljadu dinara... I, tako sve do stečaja.


POSLEDNjI ŠTRAJK I JEDNOKRATNA POMOĆ

RADNICI "Goše", gotovo na izmaku snage, u poslednjem štrajku aprila 2017. ponovo su pozvali državu u pomoć. Odgovorili su im i posetili ih predsednik Vučić i ministri Vulin i Knežević. Tada su suočeni sa činjenicom da Fabrika šinskih vozila državi duguje za neizmirene obaveze tokom gazdovanja vlasnika iz Slovačke - pet miliona evra. Radnicima je tada odobrena jednokratna pomoć od po 60.000 dinara. A na pitanje našim sagovornicima, da li je aktuelna vlast mogla da učini nešto više, odgovorili su:

- Kako je mogla kada je to već godinama privatno vlasništvo.