General-potpukovnik u penziji Momčilo Perišić, načelnik Generalšaba VJ od 1993. do 1998. godine, dobio je veliki prostor u dnevnom listu „Srpski telegraf“ da u seriji nastavaka, kroz intervjue, objasni sve što je važno, ali i što je sporno, a vezuje se za njegovu ličnost. General tvrdi da je odbranio čast Srbije, međutim, ona i nije bila sporna. Nju su u teškim i neravnopravnim bitkama sa NATO agresorom odbranili njegovi oficiri i vojnici iz Prištinskog korpusa koji o njemu nemaju baš dobro mišljenje. Osnovno je pitanje da li je general Perišić sačuvao svoju čast jer se vidi da mu je do nje, kao i svakom srpskom oficiru, veoma stalo.


VEZE S AMERIKANCIMA

Javnost najviše interesuju njegove tajne veze sa Amerikancima i njihovim obaveštajnim službama, a upravo tu je general ostao nedorečen. Tako se narod i dalje pita da li je moguće da je naš načelnik Generalštaba bio američki špijun, jer je pod tom optužbom uhapšen i u vezi s tim se još uvek vodi maratonsko suđenje.
Ima konfuzije u generalovim intervjuima pa se čini da je neke stvari slučajno ili namerno pobrkao. Umesto da objasni razloge sastanka sa šefom CIA za Balkan Džonom Dejvidom Nejborom, on priča kako su dokazi protiv njega prikupljeni nezakonito i kako ono što mu je predao i nije neka tajna jer se odnosilo na propalu državu. Da je optužba za špijunažu na tako klimavim nogama, kako on tvrdi, davno bi bila odbačena i njegovu čast ne bi proveravao sud.
Umesto da objasni kako se kao naš načelnik Generalštaba tajno našao na američkom nosaču aviona, i da li je to uopšte tačno, on priča o francuskom nosaču helikoptera „Žan Bat“. Umesto da objasni razloge tajnog susreta s visokim predstavnikom SAD za Balkan Robertom Gelbardom (bez znanja predsednika Slobodana Miloševića i drugih ličnosti iz političkog i vojnog vrha Srbije), on priča o susretu sa načelnikom Glavnog stožera Hrvatske vojske, generalom Jankom Bobetkom, na koji ga je uputio Slobodan Milošević. Kako je moguće da pobrka razgovor sa Bobetkom iz marta 1995. i tajni susret sa Gelbardom u septembru 1998. godine, a da zapamti nebitne detalje – pod kojim uglom je bio lociran nosač helikoptera u odnosu na aerodrome Ćilipe i Tivat.


Robert Gelbard

A ko je Gelbard i šta misli o nama najbolje je sam objasnio. Upamtili smo ga po tome što je jednom prilikom rekao tadašnjim srpskim opozicionarima: „Znate, rekao sam vašem predsedniku Miloševiću a sada ponavljam i vama… Ja delujem fino i uglađeno… Harvard, Stejt department, ambasador… Ali iskreno, ja sam ološ i uvek su me slali da radim sa ološem jer sam u tome uspešan.“

NOSAČ AVIONA

Upravo pod ovakvim podnaslovom, „Nosač aviona“, u svojoj knjizi „Glasovi iz gluve sobe“, sve o čemu general Perišić ćuti razjasnio je general Blagoje Grahovac. On je bio Perišićev pomoćnik za RV i PVO, ali i dugogodišnji prijatelj koji je na njega imao veliki uticaj. Zato su u septembru 1998. godine kod Grahovca u Generalštab došla dva čoveka, „Roćen i Žugić iz Podgorice“. Grahovac je već tada imao čvrste veze sa crnogorskim rukovodstvom i bio neka vrsta njihovog informatora o tome šta se događa u Generalštabu. Takve informacije su im bile važne jer su tajno planirali otcepljenje Crne Gore i VJ gledali kao prepreku na tom putu.

PROČITAJTE JOŠ: Perišić nakon Haga prvi put u zavičaju


Kasnije će general Grahovac biti savetnik najviših crnogorskih funkcionera, a najvažnija stvar koju im je savetovao jeste da put Crne Gore u Evropu ne vodi preko Beograda nego preko Debelog brega i Hrvatske. Nažalost, sve ono što im je savetovao, crnogorsko rukovodstvo je kasnije ostvarilo. Roćen je tada bio alfa i omega u svakom Đukanovićevom kabinetu pa nije teško naslutiti ko je ovu dvojicu „izaslanika“ poslao kod Grahovca sa konkretnom molbom. Znali su koliki uticaj ima na Perišića i da ga može nagovoriti da se tajno sastane sa američkim diplomatom Robertom Gelbardom.
Da bi se razumelo šta se dalje dešavalo, najbolje je citirati deo Grahovčeve knjige gde se on hvali svojom ulogom u tom važnom događaju:


Blagoje Grahovac

„Direktnom vezom zovem Perišića. ’Sokole, dođi kod mene na kafu’, kažem mu. ’Ne mogu, u velikoj sam gužvi’, odgovara mi. ’Sokole, veoma je važno’, uporan sam. ’Vazda mi praviš probleme, dolazim’, odgovara on. Gosti slušaju dijalog i ohrabreni su međusobnim odnosom Perišića i mene.


„Ne treba to da čudi, vojnički put nas je, još od kapetanskih dana, susreo u tri bivše republike, i to po nekoliko godina. Vojničko drugarstvo i lično prijateljstvo su se učvrstili. U ličnoj komunikaciji mu nikad ne persiram, ali zato u oficijelnoj, uvijek. Naravno, iskreno i bez pretvaranja.


„Perišić ulazi. Koliko se sjećam Žugić mu se predstavio, a za Roćena nisam siguran. Umjesto njih, izdeklamujem sve i naravno, iznosim svoju procjenu i mišljenje koje zaključujem: ’Obavezno ići!’ Perišić ćuti, i po običaju ’guta’ duvan. ’Znam šta te muči’, konstatovah naglas. ’Šta?’, upita on. ’Aca’, odgovorih, misleći na načelnika službe bezbjednosti VJ. Direktnom vezom, sa uključenim spikerfonom, zovem generala Dimitrijevića. ’Sokole, dođi kod mene na kafu.’ ’Ne mogu, počinje kolegijum’, odgovara on. ’Momo je ovdje, trebaš nam hitno’, izgovaram. ’Dolazim’, odgovara on. Umjesto generala Perišića i gostiju iz Crne Gore, generala Aleksandra Dimitrijevića upoznajem sa situacijom. Kada su Perišić i on zajedno u prostoriji, treba se spasavati od duvanskog dima. Tako je i ovdje. Kada sam sa elaboracijom završio, general Dimitrijević, kao iz topa, zaključi: ’Obavezno treba učiniti sve da se izbjegne rizik, jer onaj sa Brda (misleći na Miloševića) neće odustati dok ne napravi neko zlo.’ Gosti iz Crne Gore nisu mogli sakriti zadovoljstvo onim što vide i onim što čuju. ’Slažem se sa vama, ja sam spreman žrtvovati sve samo da ne uđemo u rizik rata’, još jednom zaključi general Perišić.


„Odlazak generala Perišića sam organizovao transportnim avionom pod vidom obilaska Prištinskog korpusa i komande Druge armije u Podgorici. Između tih dviju uobičajenih aktivnosti, nije bilo teško helikopterom MUP-a Crne Gore ’skoknuti’ na pučinu Jadrana, ili popiti kafu negdje pri ’kraju’.
„Perišića nikada nisam pitao o sadržaju razgovora, ali rezultati istog su, kroz nekoliko dana, postali vidljivi.“
Znači, general Grahovac nema nikakve rezerve o pitanju da li su se Perišić i Gelbard stvarno tajno sastali. Ovaj dogovor tri najuticajnija generala VJ (generala Perišića po funkciji koju je obavljao i Dimitrijevića i Grahovca po tome koliki su uticaj imali na njegove odluke) pred „izaslanicima“ crnogorskog rukovodstva imao je važan uticaj na sudbinu države i na vojnu i civilnu karijeru generala Perišića. Nije im smetalo što je crnogorsko rukovodstvo već bilo u nekakvom tajnom dogovoru sa Amerikancima, gde zajedno pokušavaju da utiču na stav vojske. Jasno se vidi da su neku vrstu zavere protiv predsednika države kovali sa domaćim političarima koji su imali separatističke namere i stranom silom koja nam ne misli dobro.


PRAVI RAZLOG SMENE

Mnogi danas misle da je veza koju je Perišić tada tajno uspostavio sa Amerikancim, imala svoj kontinuitet i da je hapšenje u motelu „Šarić“ samo njen epilog. Ne zna se ko je još od američkih zvaničnika tome prisustvovao, šta im je sve Perišić rekao, niti o čemu se uopšte razgovaralo. Izaziva sumnju to što o susretu na francuskom nosaču helikoptera, na koji ga je poslao Milošević, tako lako i bez ustezanja priča, a o susretu na američkom nosaču aviona ni reči. Dok je Milošević mislio da su mu to najpouzdaniji i najpoverljiviji generali, oni su mu podmuklo radili iza leđa. Možda su oni tada verovali da rade nešto časno i pošteno, ali ispalo je drugačije. Kada bi u tim postupcima sve bilo časno, Perišić ne bi imao potrebu da tako često ponavlja rečenicu: „Nisam izdajnik.“


Možemo samo nagađati šta su tada Amerikanci tražili od generala Perišića. Možda im je samo bila potrebna pouzdana informacija o raspoloženju generala i oficira prema Miloševiću i kako će se vojska ponašati u slučaju njegovog nasilnog rušenja. Ne zna se da li su od njega tražili da aktivno učestvuje u rušenju Miloševića, ali postoje sumnje da je tada štošta obećao Amerikancima. Za tajni odlazak Perišića na američki nosač aviona se ipak saznalo jer je general Ljubiša Veličković (herojski poginuo tokom NATO agresije) oko 20. novembra pitao Grahovca da li zna nešto o tome. Odmah 23. novembra 1998. Milošević je smenio Perišića i to je pravi razlog njegove smene. Međutim, šteta koja je nastala ovim tajnim kontaktom nije se mogla popraviti jer su Amerikanci shvatili da u vrhu države nema jedinstva o pitanju njene odbrane i očuvanja njene celovitosti.


Kasnije ponašanje generala Perišića i izjave koje je dao u intervjuu navode na zaključak da bi upotrebio vojnu silu za rušenje legalno izabranog predsednika i promenu političke orijentacije Srbije da ga Milošević nije preduhitrio i smenio. On kaže da je prilikom rušenja Miloševića, na inicijativu Zorana Đinđića, zajedno sa Zoranom Živkovićem (kasnije postao premijer) predvodio protestnu kolonu iz Niša, kojoj su se do Beograda pridruživale kolone iz drugih gradova. Kaže i to da je Đinđić njime bio oduševljen jer je znao slabe tačke „Miloševićevog režima“, ključne objekte koje treba zauzeti i što je osposobljen za upotrebu „masovnog broja ljudi“. Prema tome, prilično je logično pretpostaviti, ako je već bio spreman na takve akcije kao civil, da je ostao načelnik Generalštaba, verovatno bi protiv Miloševića upotrebio vojsku.

BORBA PROTIV ŠIPTARSKIH TERORISTA

Kada je u pitanju borba protiv šiptarskih terorista i njihove paravojske, general Perišić nije bio ni približno toliko energičan niti odlučan. Njegov stav i stav ključnih ljudi iz Generalštaba stvorio je ogromne probleme Prištinskom korpusu, što se najbolje vidi iz knjige generala Pavkovića „Miris baruta i smrti na Kosovu i Metohiji 1998. godine“. Knjiga jasno pokazuje nevericu i sazrevanje sumnje da ih je najviša komanda ostavila na cedilu. Dok su šiptarski teroristi svakodnevno ubijali vojnike, oficire i policajce, Generalštab je svojim tvrdim stavom i konfuznim naredbama vezao ruke Prištinskom korpusu i uskratio njegovim pripadnicima pravo da se na vojnički način brane i dejstvuju. Tako su omogućili prerastanje terorističkih grupa u jaku paravojsku, iz čega je proizašla situacija koja i danas ugrožava Srbiju.
Kako objašnjava general Pavković, general Perišić je smatrao da terorizam i paravojno organizovanje treba da rešava policija, iako je imao pravo da za gušenje oružane pobune na vreme upotrebi vojsku. Insistirao je da se u državi proglasi vanredno stanje i nije popuštao iako su mu vojnici i oficiri svakodnevno stradali. Sve što iznosi general Pavković potkrepljeno je zapisnicima, naredbama, direktivama, planovima operacija, kartama rasporeda snaga i drugim dokumentima, tako da je njegove tvrdnje veoma teško demantovati. U svojim kritikama i osudama ponašanja visokih starešina prema Prištinskom korpusu on najčešće spominje dva generala – Perišića i Dimitrijevića. Mora da su kritike generala Pavkovića teško pogodile Perišića kada on danas, kao slobodan čovek, svesno i nemilosrdno pravi probleme utamničenom kolegi tvrdnjom da je falsifikovao dokumenta za Haški tribunal i tako mu smanjuje šanse da uskoro izađe na slobodu.


VEZA PERIŠIĆA I DIMITRIJEVIĆA

Danas su mnoge stvari isplivale u javnost i nema nikakve dileme da je presudnu ulogu kod odlučivanja da general Perišić bude postavljen na mesto načelnika GŠ (a ne komandant RV i PVO general Božidar Stevanović, koji je bio Miloševićev kandidat) imala Uprava bezbednosti GŠ i crnogorska struja u Vrhovnom savetu odbrane. Transkripti sa sednice bacaju jaku sumnju da je general Stevanović namerno i planski iskompromitovan kroz montirane intervjue i tajno snimljeni izmontirani fono-materijal kojim je raspolagala Uprava bezbednosti. Po zahtevu Miloševića, koji nije mogao da veruje u ono šta pričaju o generalu Stevanoviću, traku sa snimkom je na sednicu doneo general Aleksandar Dimitrijević.

Prema generalu Stevanoviću je učinjena velika nepravda i on se do kraja života kleo da je sve to što je iskorišćeno protiv njega bila montaža i podmetanje Uprave bezbednosti.

PROČITAJTE JOŠ: Perišić osuđen na 27 godina

Naravno da je Perišić sve vreme bio svestan šta je doprinelo njegovom postavljenju i zato je Dimitrijević na njega imao veliki uticaj. Istovremeno, sasvim je moguće da je zbog ultimativnog insistiranja crnogorskih predstavnika da upravo on bude postavljen i njima bio zahvalan. To objašnjava zašto je bio toliko blagonaklon prema crnogorskom rukovodstvu iako je znao da su separatistički raspoloženi i pristao da ga uvuku u tajnu vezu sa Amerikancima preko Roberta Gelbarda. Moglo bi se to nazvati vraćanjem usluge. Perišić je sve vreme bio svestan neprijatne činjenice da je Milošević bio protiv njegovog postavljenja, što je mogao biti dovoljan razlog da od početka tajno radi protiv njega.
Perišić je vratio uslugu i generalu Dimitrijeviću. Naime, zbog nekih obračuna unutar vojne kontraobaveštajne službe, Dimitrijević se odlučio da prisluškuje telefone nekih rukovodilaca službe u Komandi RV i PVO a događale su se i druge neprihvatljive stvari, saslušanja, pritisci i pretnje nekim operativcima od kojih je zahtevano da lažno optuže one koji su smetali Upravi bezbednosti i koje je trebalo eliminisati s funkcija. Kada je stvar provaljena, podigla se velika prašina jer su komandant i načelnik bezbednosti RV i PVO Perišiću tužili generala Dimitrijevića i njegovu ekipu zbog zloupotrebe metoda rada službe. Perišić je, naravno, zaštitio Dimitrijevića, a možda mu je čak i potpisao odobrenje za primenu ovakvih mera iako za to nije bilo razloga. Štaviše, ubrzo je penzionisanjem ili na neki drugi način sklonio sve koji su smetali Upravi bezbednosti.

ZAŠTO BAŠ SADA?

Teško da ćemo ikada saznati šta se stvarno dešavalo u vezi s Perišićem jer bi bilo suludo staviti načelnika Generalštaba pod mere tajne službe a ostaviti ga da obavlja tako važnu funkciju. Kada postoje osnovi sumnje, smena je neminovna, te je Perišić upao u zamku vojne kontraobaveštajne službe tek kao civil. Zašto je general Perišić sa mesta načelnika Generalštaba ušao u tajnu vezu sa Amerikancima o kojoj ni danas ne želi da govori, ostaje zagonetka. Da li je u pitanju pretnja i ucena suđenjem po komandantskoj odgovornosti za navodno granatiranje Zadra (mnogi komandanti su kasnije bili izloženi takvim pritiscima, pretnjama i ucenama od strane haških istražitelja). Moguće je da ga je prema NATO orijentisao saradnik i prijatelj general Grahovac, koji se tek kasnije javno eksponirao kao NATO lobista i savetnik crnogorskih separatista, a da je šef vojne kontraobaveštajne službe, general Dimitrijević, sve to podržao kao ispravan postupak.

Kao general sa visokom bezbednosnom kulturom morao je znati u šta se upušta i da je već i sam tajni kontakt svojevrsno kompromitovanje, a kamoli eventualni tajni dogovori i obećanja. Ne možemo se praviti nevešti i da ne znamo da je sve to veoma pogodno za dalje ucene, čime se moćne obaveštajne službe vešto služe. Ako već pričamo o vojničkoj časti i poštenju, ono u šta se upustio general Perišić najmanje na to liči, a više deluje kao prljava igra Amerikanaca preko crnogorskog rukovodstva, uz sramnu pasivnu ulogu vojne službe bezbednosti koja je imala obavezu da u kontraobaveštajnom smislu zaštiti načelnika Generalštaba.
Sve u svemu, general Perišić ne samo da serijom intervjua nije razjasnio ono što je najviše sporno nego otvara i nove dileme…

(Ljuban Karan/Pečat)