Teško da je u novijoj političkoj istoriji Srbije bilo teme koja je među onima koji su je inicirali, izazvala više konfuzije od priče o političkom dijalogu vlasti i opozicije, koju je pre godinu dana pokrenuo deo opozicije okupljen oko Saveza za Srbiju (SzS).

Nakon velikog pređenog puta, ovih dana napokon smo prisustvovali demaskiranju pozadine te veštački nametnute teme, koje je pokazalo da su upravo oni koji su svoj politički program bazirali na kuknjavi o odsustvu dijaloga, zapravo njegovi najveći protivnici. Istovremeno, poslednji događaji su nam pokazali i to da je deo opozicije u Srbiji, usled svoje idejne i političke nemoći, spreman da zarad sopstvenih dnevnopolitičkih interesa, otvoreno pribegava upotrebi nedemokratskih, pa čak i fašističkih metoda u političkoj borbi, ali i da ugrozi nacionalno jedinstvo, čak i oko onih pitanja od čijeg rešavanja će u velikoj meri zavisiti budućnost zemlje.

Na stranu to što su upravo stranke iz tzv. SzS-a i oko njih okupljeni intelektualni krugovi najveći krivci zato što je od 2012. naovamo dijalog u Srbiji sistematski i s predumišljajem ubijan, krajem 2018. godine, odmah nakon formiranja saveza pod patronatom Dragana Đilasa, aktuelizovana je i u prvi plan isturena priča o rastućoj polarizaciji u društvu i odsustvu dijaloga između vlasti i opozicije u Srbiji. Na toj temi nekako su i pokrenuti navodno nepolitički građanski protesti “1 od 5 miliona”, koji su tek nekoliko meseci kasnije otkrili svoje pravo lice i rezultirali artikulacijom političkih zahteva, formulisanih od strane čelnika SzS-a. Upravo ti zahtevi, od kojih je dobar deo izlazio iz postojećeg zakonodavnog okvira Republike Srbije, doveli su do pokretanja najpre neformalnog dijaloga na Fakultetu političkih nauka, sa ciljem da se zajedno sa opozicionim strankama, koje su ujedno i kreatori i najveći kritičari izbornih uslova u Srbiji, dođe do zajedničkog imenitelja radi unapređenja ukupnog demokratskog procesa u zemlji.

Iako je bilo za očekivati da će opozicija, koja je insistirala na pokretanju i temama dijaloga, jedva dočekati priliku koja joj se ukazala, dogodilo se nešto potpuno suprotno. Predstavnici SzS-a ne samo da nisu iskoristili da u dijalogu iznesu svoje argumente, već su kalkulacijama oko učestvovanja u njemu, stvorili pravu konfuziju ne samo u javnosti već i među samim liderima i pristalicama tog saveza. Paralelno sa odašiljanjem konfuznih poruka oko učestvovanja u dijalogu koji su sami tražili, lideri tog saveza su se upleli i u aktivno propagiranje bojkota izbora što je smišljeno plasirano kao način za bekstvo od političke i društvene realnosti koja je očigledno pogubna po taj deo opozicije.

Upravo odsustvo jasnog i konzistentnog stava od strane onog dela opozicije koji se nalazi pod kontrolom Dragana Đilasa, pokazalo je šta je zapravo bila pozadina pokretanja pitanja dijaloga i izbornih uslova, kao njegove ključne teme. Poslednja epizoda, kada su se u dijalog o izbornim uslovima uključili i predstavnici Evropskog parlamenta, na čelu sa Knutom Flekenštajnom, do kraja je razvejala i poslednju nadu da je dijalog sa predstavnicima SzS uopšte moguć, posebno u uslovima kada oni s neskrivenom namerom čine sve kako bi taj isti dijalog u potpunosti onemogućili.

Međutim, ključno pitanje je šta se zaista krije iza naizgled neobjašnjivog ponašanja dela opozicije, koje je mesecima unazad šizofreno variralo od zahteva za pokretanjem dijaloga, preko delimičnog učešća u njemu, pa sve do odbijanja da se učestvuje u bilo kakvim razgovorima, pa čak i onim koji su organizovani od strane predstavnika Evropskog parlamenta?

Ako vremenski unazad posmatramo genezu priče o dijalogu, izbornim uslovima i bojkotu izbora koju je tokom protesta lansirao SzS, nije teško uočiti da je tema bojkota u prvi plan izbila onog trenutka kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić kao mogući odgovor vlasti na proteste dela opozicije, pomenuo mogućnost održavanja vanrednih parlamentarnih izbora. Svesni da bi izbori pokazali da iza protesta opozicije i zahteva koji su na njima artikulisani, stoji zanemarljiv procenat građana Srbije, lideri tog saveza ekspresno su lansirali alibi priču o neregularnim izbornim uslovima i bojkotu izbora kao njihovom jedinom mogućem odgovoru na takvu situaciju.

Računajući da će vlast sa gnušanjem odbaciti bilo kakvu ideju dijaloga o izbornim uslovima koji su neuporedivo bolji nego u vreme kada su predstavnici sadašnje opozicije bili na vlasti, predstavnici opozicije su potpuno nespremno dočekali ono što se dogodilo. Nasuprot očekivanjima opozicije, pa i većeg dela javnosti, vlast je postupila potpuno drugačije. Ne samo da je pristala da učestvuje u dijalogu pod pokroviteljstvom proopozicionih predstavnika civilnog sektora, koji je proletos organizovan na Fakultetu političkih nauka, već je i tokom, pa i nakon tih razgovora, izrazila spremnost da prihvati sve primedbe kritičara čije rešavanje je moguće u okviru postojećih zakona Republike Srbije. Suočeni sa potpuno neplaniranim razvojem situacije koji im je iz ruku izbio sve argumente za bojkot izbora, predstavnici Đilasovog saveza počeli su da beže i od samog dijaloga, pa čak i onda kada su ga organizovali predstavnici Evropskog parlamenta.

Bekstvom i osporavanjem svake mogućnosti dijaloga, predstavnici SzS samo su do kraja doveli ono što su započeli još nakon poraza na izborima 2012. godine, a što se svelo na ubijanje svake pomisli da je politički dijalog u Srbiji uopšte moguć. Kalkulišući da će forsiranjem priče o bojkotu izbora, aktuelne vlasti u Srbiji suočiti sa međunarodnim pritiskom koji će dovesti do izazivanja veštačke krize i nekakve prelazne vlade kao načina da se ona prevaziđe, Dragan Đilas i njegovi sledbenici upali su u sopstvenu zamku iz koje sada nemaju izlaza. Ukoliko se zaista odluče za bojkot predstojećih izbora, veći deo Saveza za Srbiju politički neće preživeti.

Iako će Đilas i njegova stranka, zahvaljujući novcu koji on ima, nekako možda i preživeti, njihov ionako ne baš veliki politički značaj dodatno će biti marginalizovan, dok bi upražnjeni prostor na opozicionom delu političke arene mogli da popune oni akteri koji budu odlučili da učestvuju na izborima. Za razliku od Đilasove partije, ostale članice SzS nakon bojkota imaće samo dva moguća izbora – ili da nestanu sa političke scene Srbije ili da se utope u Đilasovo političko preduzeće koje podrazumeva njegovu apsolutnu kontrolu, bahatost i samovolju.

S druge strane, odustajanje od ideje bojkota, u uslovima kada je velika energija već uložena u njeno promovisanje i nametanje, dodatno bi umanjilo ionako malu i konstantno opadajuću podršku koju prema svim anketama Savez za Srbiju trenutno uživa među građanima Srbije. Takođe, učešće na izborima, za taj savez ponovo u prvi plan vraća problem zbog koga je ideja bojkota uopšte i nastala, a to je da će na videlo izaći mala politička težina koju te stranke imaju, što će neminovno uticati na njihovu dalju političku sudbinu nakon izbora. U takvom suženom manevarskom prostoru, šta god da izaberu, lideri SzS ozbiljno rizikuju sopstvenu političku propast.

I dok bi politički kraj SzS i ljudi koji ga predvode malo koga trebalo da zabrine, pošto bi upravo to omogućilo da se na opozicionom delu političkog spektra napokon otvori prostor za nastajanje nove kredibilne alternative sadašnjoj vlasti, poigravanje sa stabilnošću države i njenim vitalnim nacionalnim interesima jasno su ukazali na opasnost da čitavo društvo postane talac sebičnih uskogrupnih interesa jedne po mnogim parametrima privilegovane manjine. Zbog jakih pozicija unutar struktura tzv. duboke države, i snažnoj finansijskoj moći, bojkotaši itekako mogu da stvaraju incidente i donekle destabilizuju postojeću situaciju u Srbiji, što bi mnogi centri moći u zemlji i inostranstvu, čiji su interesi u koliziji sa nacionalnim interesima Srbije, jedva dočekali. Upravo je to ona tačka gde se pokazuje kako neodgovorno ponašanje, čak i beznačajnih aktera u političkoj areni, može da napravi problem čitavom društvu i državi.

Upravo zbog toga krajnje je vreme da predstavnici dela opozicije, okupljeni oko Saveza za Srbiju, napokon demonstriraju bar minimum političke zrelosti i odgovornosti, prestanu da troškove svojih političkih promašaja prevaljuju na građane Srbije i da, zarad svojih uskogrupnih i ličnih dnevnopolitičkih interesa, rade protiv interesa države Srbije, njenih građana i srpskog naroda u celini. I dok će im političku nekorektnost i stalne podvale kojima truju domaće javno mnjenje istorija možda i oprostiti, ne postoji taj novac koji će moći da ih opere i abolira zbog toga što rade protiv interesa svoje države i naroda. Za razliku od politički nedorasle i neodgovorne opozicije, građani već godinama unazad pokazuju iznenađujuću sposobnost prepoznavanja prljavih političkih igara, stavljajući na prvo mesto stabilnost države i racionalnu politiku naspram avanturizma koji im nude oni koji u proizvodnji haosa i nestabilnosti vide svoju šansu kako bi došli na vlast.