KOSOVO ne treba priznati. To ne znači da se treba suprotstavljati stavovima Zapada, ali ni da treba neracionalno popuštati pod ucenama istog tog Zapada. To pitanje treba rešavati celovito, na istim principima i istovremeno sa rešavanjem svih ostalih pitanja koja je "otvorio" raspad jugoslovenske države. U svakom drugom slučaju Srbi i Srbija će biti gubitnici.


Akademik Ljubodrag Dimić ovako odgovara na pitanje - sme li Srbija popustiti pred pritiscima i priznati Kosovo. Govoreći o pregovorima u Briselu, naš sagovornik podseća da Albanci nisu implementirali ništa od onog što je dogovoreno:

- Zajednica srpskih opština nije formirana. Prisustvo Srba u državnim institucijama ima dekorativni karakter. Albanska strana severni deo Kosmeta smatra delom "republike Kosovo", dok Srbi odbacuju kosovsku nezavisnost. Etnički sastav stanovništva se svakodnevno menja. Albanska i srpska mafija međusobno sarađuju. Incidenti su i dalje česti. Ove činjenice nas ne ohrabruju u uverenju da bi priznavanje jednostrano proglašene države Kosovo moglo da promeni bilo šta od navedenog. Za promenu postojećeg stanja potrebno je mnogo više od obećanja i nepouzdanih garancija koje nudi pristrasna međunarodna zajednica. Potrebno je, za početak, odricanje od ideje o "velikoj Albaniji" i terora kao načina postizanja političkih ciljeva.

PROČITAJTE JOŠ -Akademik Ljubodrag Dimić upozorava: Ako se ne suočimo sa padom nataliteta, bićemo zemlja na kojoj će živeti drugi narodi

*Albanci imaju pretenzije i prema drugim delovima Srbije. Ako bi im se popuštalo, dokle bi njihovi zahtevi mogli da odu?

- Nasilno otcepljenje Kosmeta ne iscrpljuju ambicije nosilaca velikoalbanske ideje ni kada je u pitanju teritorija Srbije, već se računa sa daljim širenjem prostora koji Albanci smatraju svojim. To je Sandžak sa Novim Pazarom i Sjenicom, kao i Preševo, Medveđa, Bujanovac... Velikoalbansku ideju podržavaju političke, intelektualne, ekonomske, vojne, kriminalne elite sa prostora naznačenog "granicama" tzv. velike Albanije. Oni se neće dobrovoljno odreći velikoalbanske ideje. Svaki pristanak na priznavanje samoproklamovane države Kosovo istovremeno će otvoriti pitanje drugih delova Srbije koji se nalaze u okvirima "velike Albanije". Svako pristajanje na "novu granicu" potencijalno bi pružalo mogućnost da ona, uz blagonaklon odnos Zapada prema Albancima, bude povučena znatno severnije, istočnije i zapadnije - kod Niša ili Kruševca, uz zaposedanje Sandžaka i celog kopaoničkog prostora, dokle sežu ambicije albanskih političara. Potencijal rusofobije ugrađen je u ideju o "velikoj Albaniji". On će verovatno biti veoma eksploatisan od strane albanske političke elite i "međunarodne zajednice" u pritiscima na Srbiju. To na svaki način treba diplomatski preduprediti i amortizovati ne odričući se vlastitih interesa. Kosovo i Metohija se nikada nisu branili samo na tom prostoru, već u centrima moći koji odlučuju o sudbini prostora i u susednim državama.



*Dok čekamo rešenje, Srbija je postala talac, svi drugi društveni problemi gurnuti su u zapećak i to traje godinama.

- Pitanje Kosmeta svakako predstavlja najteži politički, ekonomski i kulturni problem sa kojim se Srbija danas suočava i čiji je talac. Mi nemamo brojne parametre koji su nam neophodni da bismo razumeli ovaj proces, kao što su dokumenti koji definišu pozicije i interese Srbije i Kosova, stavovi koje zastupa "posrednik" u pregovorima i zahtevi - javni i tajni - koje on, u ime međunarodne zajednice i SAD, postavlja pred Vladu Srbije sa svim eventualnim uslovljavanjima, ograničenjima, ultimatumima, pristrasnostima... Takođe, nemamo saznanja o političkim stavovima drugih uticajnih činilaca poput Rusije, Kine, kao i međunarodnih institucija kakva je OUN i raspoloženju u tim sredinama da podrže politiku Srbije.

*Ko je u pravu - oni koji traže odricanje od kosovskog mita ili oni koji smatraju da je to jedan od temelja našeg identiteta?

- Mitovi, poput kosovskog, ugrađeni su u identitet naroda i predstavljaju deo njegovog kulturnog bića. Mitovi koji se "uvlače" u politiku lako participiraju sa svešću onog dela društva opterećenog konzervativizmom, ruralnom svešću, iskonskim strahom od nepoznatog, predrasudama, primitivizmom, ksenofobijom... I tada iskazuju svoju negativnu prirodu. Kosovski mit u sebi sadrži pojednostavljenu, nepreciznu, netačnu sliku o Kosovskom boju iz 1389. godine, budući da je artikulisan na osnovu epskih pesama tzv. kosovskog ciklusa u 19. veku. Kosovski mit je jedan od ključnih političkih i kulturnih mitova među Srbima, u temelju je nacionalnog identiteta i srpske duhovne vertikale. Unutar mitologizovane predstave o Kosovskoj bici sadržano je više kultova poput onog o "carstvu nebeskom", žrtvovanju za otadžbinu, prokletstvu izdaje i kletvi koja izdajnike prati, kultu mučenika, prokletstvu razdora, porazu kao Božijoj kazni kojom se plaća nesloga, kultu heroja Obilića, osveti Kosova, kosovskom zavetu... Sve je to bilo sastavni deo srpske nacionalne mitologije, a u pojedinim istorijskim periodima osnova nacionalne mobilizacije. Kao takav, mit je oduvek imao svoje pristalice i svoje protivnike. Mitovi se mogu upotrebljavati, ali njihova zloupotreba poništava kulturni smisao njihovog postojanja i neminovno poizvodi nesagledive posledice.

*Kosovsko pitanje neraskidivi je deo priče o stvaranju "velike Albanije". Da li je ta ideja samo bauk kojim se plaše balkanski narodi ili je njena realizacija zaista moguća?

- Projekat o "velikoj Albaniji" osmišljen je 1877. godine i do danas je aktuelan i prisutan u politici albanske države. On je i danas, gotovo vek i po kasnije, živ i albanske političke elite ga realizuju sa zavidnom upornošću. Pri tome najčešće koriste nasilje, ubistva, progone... Velikoalbanska ideja je imala izraziti antihelenski i antislovenski (antisrpski) karakter. U evropskim prestonicama njeni prvaci su potencirali i izraziti rusofobni karakter što je i nekada, ali i danas, ako pogledamo istupe Ramuša Haradinaja, bilo prihvatano i podržavano.


LAŽNA DILEMA ISTOK ILI ZAPAD

KOD nas je primetno kolebanje - kome se privoleti Istoku ili Zapadu? Sada, neki tvrde, sedimo na dve stolice...

- Kolebanje u politici prema velikim silama uvek je štetno, a saradnja i sporazumevanje sa susedima izuzetno značajno. Od utvrđenih međunarodnih principa u spoljnoj politici male zemlje poput Srbije nikada ne smeju da odustanu. Privilegiju da krše principe u međunarodnim odnosima imale su samo velike sile. Realpolitika i prilagođavanje interesima velikih sila predstavlja preduslov opstanka. Dijalog sa njima prilika je da se na mestima gde se kreira svetska politika i donose dalekosežne odluke saopšti i sopstveno mišljenje. Time se postaje subjekt u svetskoj politici. Decenijama je postojala dilema Istok ili Zapad. U bipolarnom svetu ta je dilema, po meni lažna. Odgovor koji je imao potvrdu u prošlosti glasio bi i Istok i Zapad, a tome možemo dodati i Sever i Jug.


(SUTRA: Zašto je Srbija žrtva istorijske revizije i ko je bio kardinal Stepinac)