KADA je pre 15 godina za hiljadu evra, dobijenih kao kredit od japanske humanitnarne organizacije "Jen", kupio pet ovaca rase "il de frans", Milorad Čuletić, mladić kojeg je ratni vihor 1991. godine poterao iz rodnih Kričaka kod Pakraca u Slavoniji, nije ni očekivao da će morati da pravi "listu čekanja" za nabavku priplodnih grla sa svoje farme. Takav scenario, mnogima neverovatan, ipak se dogodio.

Čuletićeve priplodne ovce i ovnovi čiste rase, poznati po odličnom mesu, u mnogim karakteristikama su prevazišli one koji se uvoze iz inostranstva, a kažu da ih se ni Francuzi, koji su ovu rasu razvili, ne bi postideli... Samim tim, nije ni čudo što gotovo svako ko počinje da se bavi ovčarstvom i želi čistu rasu ovaca, traži upravo Čuletića.

A "recept" za uspeh našeg domaćina je, kako sam kaže, jednostavan, ali i isto tako težak. Najteže je, objašnjava, bilo stići od prvih pet do stada od trideset ovaca. Od trideset, do oko 180 grla koliko trenutno ima, išlo je mnogo lakše.

- U Slavoniji smo se bavili stočarstvom, a ja sam pre rata počeo da se školujem za policajca - priseća se naš domaćin, dok u novoj drvenoj štali sa zemljanim podom, prirodim materijalima koji ovcama najviše prijaju, pokazuje boksove sa pažljivo označenim ovcama i ovnovima različite starosti. - Kada je krenuo rat, prvo smo proterani iz svog sela, a zatim smo promenili ceo niz adresa. Najduže smo se zadržali u Bačkom Obrovcu, gde smo se upoznali sa rasom ovaca "il de frans", gajenih za potrebe imanja "Karađorđevo". Tamo sam nabavio prva grla i zapatio stado. Prvih godina svako žensko jagnje sam ostavljao, a tek 2007. sam uspeo da "očistim" i poboljšam rasu do te mere da mogu da prodam veći broj priplodnih grla. Do tada smo mi radili za ovce, a od tada one rade za nas...

Uporan rad na poboljšanju rase, nabavljanje kvalitetnih ovnova, ostavljanje najboljih priplodih ovaca, dali su rezultat, tako da se Čuletić, koji u ovčarstvu ima veliku pomoć oca Save, kao i majke Draginje, dok su mu sestra Miladinka i supruga Ljiljana zadužene za brigu o kući, sa svakog poljoprivrednog sajma u Novom Sadu, od 2007. godine, vratio sa priznanjima.

Postali su poznati po gajenju čistih rasa ovaca

- Nije bilo jednostavno, tim pre što smo, praktično, krenuli bez ičega, na iznajmljenom imanju, bez zemlje sa koje bih dobijao hranu za ovce, ali, trud se isplatio - priča Čuletić, dok nam prilaze nasledik, dvoipogodišnji Atanasije, koji sa dedom Savom i ovčarskim psom dolazi da vidi gde se to tata zadržao. - Sada sam zadovoljan. Uspeli smo da od gajenja ovaca solidno živimo, ali i da skupimo novac i da kupimo imanje u Hrtkovcima koje još uvek uređujemo za naše potrebe. Prvo smo, naravno, podigli štalu za ovce. Sada nam je cilj da počnemo sami da proizvodimo hranu za svoje ovce, jer i dalje gotovo 90 odsto hrane kupujemo. Kao stočar, konkurisaću za zakup državne zemlje, i nadam se da ću uspeti u tome...

NIJE TEŠKO

-DRŽANjE ovaca "il de frans", u odnosu na gajenje krava, čime smo se u Hrvatskoj bavili, daleko je lakši posao - objašnjava Čuletić. - Ovce se hrane dva puta dnevno i za to je potrebno oko sat vremena. Za svako grlo, dnevno je potrebno oko pola kilograma mešane hrane - žitarica, a takođe i oko kilogram kabaste hrane, pre svega lucerke i kvalitene slame. Protiv bolesti se borim preventivno. Vakcinišem ih dva puta godišnje, tako da problema nije bilo...

SEĆANjE NA ZAVIČAJ

-I U Kričkama smo se bavili stočarstvom, gajili smo petnaestak krava, po tridesetak svinja i ovaca, a na imanju, koje je spaljeno, ostao nam je i kombajn kojim sam radio samo tri godine - priseća se čika Savo, otac našeg domaćina. - Imali smo, tamo, uz ostalu zemlju, njivu površine 17 jutara u jednom komadu. Dobijao sam, po jutru, pet tona pšenice. Koliko sam samo puta pomislio kako bi bilo dobro kada bismo tu zemlju ovde imali. Ali, od kukanja i sećanja se ne živi. Složni smo, i radimo, verujem, opet ćemo stvoriti...