Sukob naučnih elita događa se kao posledica pojave „akademskog kapitalizma“, tj. prihvatanja i širenja komercijalnih praksi u sferi naučnih istraživanja, ali i načina finansiranja naučnih projekata, što se prenelo i na odnos prema globalizaciji i nacionalnoj državi i nacionalnom identitetu.

Naučnici koji nisu prihvatili „akademski kapitalizam“ (globalizaciju) tretiraju se kao „neprijatelji društvenog blagostanja“, što je sintagma slična onoj korišćenoj i između 1940. i 1980. godine.

KOMERCIJALIZACIJA OBRAZOVANjA

Ovo shvatanje je polazilo od toga da nauka i visoko obrazovanje predstavljaju blago koje se ne može spustiti na komercijalni nivo i da je vlasništvo svih, jer i nastaje finansiranjem iz državnog budžeta. Međutim, osamdesetih godina prošlog veka dogodio se preokret uzrokovan prihvatanjem „Bej–Dolovog zakona“ u SAD (nazvanog po njegovim autorima, senatorima Birču Beju iz Indijane i Bobu Dolu iz Kanzasa), kojim je univerzitetima i pojedincima omogućeno da prisvajaju rezultate istraživanja urađenih na račun državnog budžeta. Ovaj zakon poslužio je kao obrazac za dalje širenje sličnih rešenja po svetu. Potom je usledila ubrzana komercijalizacija univerzitetskog obrazovanja, čija je glavna posledica pojava malobrojne, ali uticajne klase „akademskih kapitalista“, koji su umeli ili bili dovoljno bezobrazni da iskoriste datu šansu u cilju ličnog bogaćenja. „Akademski kapitalisti“ su istovremeno postali „informativno-naučna frakcija transnacionalne kapitalističke klase“ koja je hvalila globalizaciju, jer im je omogućila pristup transnacionalnom kapitalu. Istovremeno, ovi „akademski kapitalisti“ su zbog pohlepe za novcem zanemarili ne samo osnovne etičke principe, nego su i naučno-obrazovne i nacionalne interese u potpunosti odbacili, svodeći univerzitetsko obrazovanje i nauku na profit (i druge materijalne i hedonističke vrednosti) što je moralo, pre ili kasnije, dovesti do konflikta naučnih elita.

Pročitajte još: Naučna elita stigla u Viminacijum

VOJNI POTENCIJAL NAUKE

Predistorija savremenog stanja nauke i naučne zajednice počinje od završetka Drugog svetskog rata. Tada je veliki uticaj na položaj naučnika imalo pronalaženje atomske bombe kao posledica otkrića u fizici, zatim otkriće radara, sonara, nove medicinske tehnologije… što je sve značajno povisilo prestiž univerziteta koji su se bavili „čistom naukom“. Među političarima u SAD preovladalo je mišljenje da fundamentalne naučne discipline, pre svega fizika, nose ogromni potencijal, dok je glavni problem bio zaostajanje za protivnikom (SSSR-om).

Zato su SAD težile da očuvaju monopol nad tehničkim naučnim dostignućima, dok su fundamentalne naučne probleme mogli da dele sa evropskim saveznicima. Zato je izgrađen sistem kontrole. Istraživačkim centrima (radili su u režimu tajnosti i bez međunarodne saradnje) povereni su tehnički projekti, a fundamentalna istraživanja univerzitetima koje vlada nije direktno kontrolisala. Tokom 60-ih godina prošlog veka distanca između ovih istraživanja je povećana, posebno zbog pronalazaka za vojsku. Deceniju kasnije američki političari su sve češće počeli da govore da od naučnika očekuju rezultate koji se mogu primeniti u praksi, a 80-ih, dolaskom Ronalda Regana na vlast i učvršćivanjem neoliberalne tržišne ideologije, nauka se počela tretirati kao izvor novih proizvoda koji podržavaju i podižu nacionalnu konkurentnost na međunarodnom tržištu.

Pročitajte još: Naučnici iz SAD, Srbije i regiona danas i sutra u Beogradu

EKONOMIJA ZNANjA

Usvajanje „Bej–Dolovog zakona“ 1980. imalo je podršku ne samo političara nego i značajnog dela naučne zajednice SAD. Za njega su, između ostalih, lobirale univerzitetske administracije zainteresovane da budu vlasnici patenata (autorskih prava) na naučne rezultate svojih istraživanja sprovedenih za državni novac. Usvajanje zakona dovelo je do komercijalizacije nauke i obrazovanja, a rezultat je bio pojava grupe profesora univerziteta – milionera koji su uspešno zaštitili prava na svoje pronalaske, postavši tako jezgro nove, „kapitalističke“ klase na univerzitetima.

U ovu klasu ušli su predstavnici nauke povezani pre svega sa informaciono-tehnološkim sektorom i biotehnologijama. Njima su se pridružili i neki naučnici iz društvenih nauka, pre svega oni koji su učestvovali u formiranju ideologije ove klase poznate pod opštim imenom „ekonomija znanja“.
Glavna odlika „akademskih kapitalista“ je njihova povezanost s transnacionalnim korporacijama. U većini slučajeva primena složenih tehničkih pronalazaka predloženih od naučnika, odnosno predložen obrazac ekonomije i menadžmenta od strane profesora univerziteta, mogla se i ostvariti samo u velikim kompanijama, a one su i glavni zagovornici globalizacije i ukidanja nacionalne države i državne kontrole.

No, „bočna“ posledica „Bej–Dolovog zakona“ je komercijalizacija univerzitetskog obrazovanja i njegovo srozavanje. Pretpostavka komercijalizacije je svakako bila velika potražnja za fakultetskim diplomama, kao i odluka države da više ne finansira studente iz budžeta, nego da samo učestvuje određenim novčanim sredstvima u finansiranju njihovog studiranja. Mnogi vodeći univerziteti našli su se u finansijskim nevoljama. Da bi opstali, uključili su se u predloženi obrazac komercijalizacije obrazovanja, što je dovelo do pada kvaliteta studiranja, jer više nije bilo onih koji nisu položili ispit, a potom je usledila i bukvalna prodaja diploma.

SUKOB NAUČNIH ELITA

U sistemu univerziteta, po pravilu, u teškom položaju su se našli univerziteti lokalnog značaja, a na međunarodnom nivou i svi oni čiji „jezik nastave“ nije imao globalnu prohodnost. Zbog toga su nacionalni univerziteti počeli da se odriču maternjeg jezika, između ostalog, na račun engleskog, čime je započet proces globaliazcije ne samo ovog jezika i potiskivanja drugih jezika u nauci i obrazovanju već i nacionalnih kultura i nacionalnog identiteta, što nije moglo proći bez reakcije.

Kada se sve sabere, među „akademskim kapitalistima“ je manjina naučnika, ali ona ima podršku bogatih transnacionalnih korporacija. Nasuprot tome, većina naučnika koja nije među „akademskim kapitalistima“ ima podršku nacionalnih vlada i nacionalnih korporacija. Samim tim su se našli na dve suprotstavljene strane. Prva kontroliše kapital koji se nalazi izvan nacionalnih okvira, na globalnom tržištu, međunarodnim finansijskim centrima i ofšor-zonama, a druga kontroliše nacionalni kapital povezan s državom. Dodatnu iskru sukobljavanju naučnih elita dala je Svetska trgovinska organizacija koja je regulisala trgovački aspekt intelektualnog vlasništva 1994. godine, proširivši mogućnost zaštite autorskih prava na globalnom nivou, i time značajno ojačavši „akademske kapitaliste“.
Tokom poslednje decenije dogodila se promena odnosa prema globalizaciji. Ako je ranije ocenjivana (i doživljavana) kao prednost i progresivni proces, sada se smatra pretnjom društvenoj pravdi, glavnim uništiteljem socijalne države kao i svekolikog napretka. Ova promena dogodila se zahvaljujući seriji globalnih kriza. Proces je zahvatio i naučne elite među kojima su se pojavile suprotstavljene grupe, pri čemu se prva okuplja po transnacionalnom principu (zagovornici globalizacije), a druga po nacionalnoj osnovi (zaštitnici socijalne pravde i nacionalne kulture i opstanka nacionalne države).

Dodatni impuls raskolu među naučnom elitom je i način finansiranja univerziteta i naučnih instituta. Lokalno orijentisane strategije insistiraju da ih finansira država. Ovo je dovelo do prakse da deo univerziteta zaista finansira država, ali deo se orijentiše i na globalni kapital, koji se pojavljuje na različite načine u nacionalnim državama, ali kada su društvene nauke u pitanju, i preko ozloglašenog nevladinog sektora i fondacija često pod kontrolom tajnih službi, pri čemu se finansiraju projekti usmereni protiv nacionalne države i kulture, čime se dodatno rasplamsava sukob između naučnih elita.

JEDINSTVENI EVROPSKI PROSTOR

Upravo ovaj sukob dve strategije (globalne i nacionalne) predstavlja i ključni problem stvaranja evropskog istraživačkog prostora, strukture koja treba da ujedini sve instrumente finansiranja naučnih istraživanja u Evropi.

Početak formiranja jedinstvenog evropskog istraživačkog prostora je okvirni program naučnotehnološkog razvoja Evropske komisije iz 1984. čiji je cilj bio sticanje kontrole nad naučnoistraživačkim kompleksima i njihovim budžetima, te vezivanje istraživanja za transnacionalne korporacije. Projekat nije uspeo odmah, jer su članice Unije sačuvale naučnoistraživački sektor u nacionalnim okvirima, ne želeći da ga predaju globalistima, a cena je bila finansiranje iz državnog budžeta. Evropska komisija je iz sedmog pokušaja („Sedmi okvirni program“) uspela da obezbedi zakonsko pokriće za preuzimanje naučnih projekata, a sledeći podsticaj za dalju globalizaciju nauke u Evropskoj uniji predstavljalo je formiranje Evropskog istraživačkog saveta, organizacije stvorene za finansiranje „važnih“ naučnih projekata bez obzira na stav nacionalnih organizacija i država.

Pojava samostalnih evropskih institucija za podršku naučnim istraživanjima dovela je do konkurencije i sukoba sa nacionalnim naučnim organizacijama, pre svega oko istraživanja kvalifikovanih kao „prioritetna“, jer evropski fondovi daju više novca od nacionalnih institucija, ali je njihova cena prihvatanje globalističke ideologije i vrednosti. Samim tim se pojačavaju trvenja između globalnih i nacionalno orijentisanih naučnika, ali i političara i kulturologa. Pri čemu sukob nije oko naučne metodologije ili drugih pitanja nauke već oko pitanja uloge nacionalne države, važnosti nacionalnog identiteta i, naravno, novca i statusa. Naučnici koji se opredele za globalne strukture po pravilu za svoj rad primaju više novca, unoseći potrošački mentalitet i među naučnike, što razara osnovne principe na kojima se nauka razvija.

UTICAJ ENGLESKOG JEZIKA

Globalizacija nauke donela je povećan uticaj engleskog jezika, jer većina „naučno relevantnih časopisa“ izlazi u SAD i Velikoj Britaniji, a njihove redakcije popunjene su kadrovima sa engleskog jezičkog područja. Ovde se uspostavlja i odnos nadređeni–podređeni. Naime, autori sa engleskog govornog područja objavljuju teorijske radove (dajući ritam i okvire istraživanja), dok naučnici sa neengleskog govornog područja uglavnom objavljuju empirijska istraživanja, dok je metodologija uglavnom preuzeta od američkih autora. Na taj način se na svetskom tržištu naučnih časopisa formirao monopol onih koji izlaze na engleskom i to uglavnom u SAD i Velikoj Britaniji.

Poseban problem je ideološki diskurs koji ovi časopisi nameću. Na primer, redom će odbiti da objave naučni članak autora o Rusiji ili Kosovu i Metohiji koji ne slede ideologiju globalista o ovom pitanju, odnosno država SAD i Britanije. Drugim rečima, formiran je konflikt „svetskih standarda“ i „nacionalnih kultura“, koji se sada može primetiti svuda, uz značajnu dozu agresivnosti i netrpeljivosti zagovornika prve ideologije.

Jasno je da se osnovni sukob u savremenom svetu odvija između snaga globalizacije (integracija, homogenizacija, unifikacija) i snaga koje brane nacionalni identitet, kulturne osobenosti i nacionalnu državu kao garanta svega toga. Bolonjski proces koji su prihvatile (milom ili silom) nacionalne države jeste globalizatorski, a s druge strane postoji potreba očuvanja vlastitog identiteta.

Autor: Pečat