DA me neko čudno pucketanje nije probudilo, moja jednogodišnja devojčica, trogodišnji sin i ja bili bismo mrtvi. Izgoreli bismo, sigurna sam u to, u vatri koja je, za nepunih 15 minuta, "progutala" celu kuću.

Ovako, nakon požara u kome je jedva spasla sebe i decu, govori Valentina Stojkanović (25), u čijoj je kući, u borskom selu Zlot, izbio požar koji je za nekoliko minuta uništio sve što su ova žena i njen suprug godinama sticali.

- Uspavala sam decu u kuhinji, a pored njih sam i ja zadremala - govori Valentina. - Bila sam u polusnu, kada sam čula neko pucketanje. Pomislila sam da suprug kuca na vrata i krenula da mu otvorim.

Međutim, kada je otvorila vrata od kuhinje, "talas" dima uleteo je u tu prostoriju. Valentina je videla da kuća gori.

- Odmah sam dohvatila decu i, nekako, probijajući se kroz oblak dima, dok su ugarci padali na nas, uspela da se dokopam vrata i pobegnem iz kuće - još uvek je u šoku Valentina. - Tek tada sam videla da cela kuća gori. Pozvala sam supruga, a komšije su dotrčale i pokušale da ugase požar.

Ubrzo su na lice mesta stigli i borski vatrogasci, koji su ugasili požar.

- Bio sam na poslu, kada me je Valentina pozvala - nadovezuje se njen suprug Miroslav Krajanović (45). - Stigao sam za desetak minuta. Taman da vidim kako mi dedovina nestaje u požaru.

Miroslav kaže da je vatra izbila u dimnjaku i proširila se na celu kuću.

PROČITAJTE I: IZBEGNUTA TRAGEDIJA: Benzinom zapalio očevu sobu

- Srećom, moja žena je bila pribrana i uspela da spase decu - kazuje Krajanović. - Ne smem ni da pomislim šta bi bilo sa mojom suprugom, sinom i ćerkom da se Valentina nije na vreme probudila.

Ova porodica, u kojoj niko ne radi, ostala je u trenu bez ičega.

- Imam 1.600 dinara, koliko mi je bilo u džepu, i odeću koju imamo na sebi - odmahuje rukom Miroslav. - U požaru nam je sve izgorelo. Nemamo ništa više. Imali smo ušteđevinu od 700 evra, koju sam stekao tako što povremeno radim kao pekar, ali je i to nestalo u vatri.

PREGURATI ZIMU

NA zgarištu porodične kuće Valentina i Miroslav, sa decom u rukama, razmišljaju kako da preguraju zimu.

- Primio nas je moj rođak, da budemo kod njega dok se ne snađemo - kaže Miroslav. - Ali, para da kuću obnovim - nemam. Da bar imam neki posao, pa nekako. Ovako, mogu samo da se nadam da će nam neko pomoći.

- Samo da smo živi i zdravi i da su deca dobro - briše oči Valentina. - Za kuću ćemo se već nekako snaći. Tako je, kako je. Ostali smo, Bogu hvala - živi. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da sam se, kojim slučajem - uspavala...