TAJ ledeni 12. decembrar 1988. zauvek je ohladio moje srce. Sećam se da sam bila na poslu kada je neko utrčao u kancelariju i rekao kako su na vestima javili da se prethodne noći srušio jugoslovenski vojni transporter "AN-12" u Jermeniji. Tog trenutka kao da mi je strela probola grudi. Znala sam da mog Milana više nikad neću videti!

Sa tugom u očima, ovako se u sredu prisećala kobnog decembarskog dana Anđela Mićić, supruga nastradalog Milana Mićića, potpukovnika šturman-navigatora, koji je sa još šestoricom kolega poginuo noseći humanitarnu pomoć narodu Jermenije posle zemljotresa koji je zadesio ovu zemlju. Međutim, jugoslovenska posada, koju su činili Predrag Marinković, Vladimir Erčić, Milenko Simić, Milisav Petrović, Boriša Mosurović i Jovan Zisov nikada nije stigla na svoje odredište. Pola sata posle ponoći, letelica je eksplodirala, a životi članova posade su se ugasili.

PROČITAJTE JOŠ - Spomenik humanosti

Ipak, sećanje na oficire, pilote, pukovnike, očeve i muževe i dalje živi. Porodice stradalih članova posade i pripadnici Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane okupile su se u sredu, kod spomen-obeležja u Zemunskom parku, ispred manastira Svetog arhangela Gavrila, da još jednom odaju počast stradalima. Služen je parastos i položeni venci ispred spomenika koji je Jermenija podigla u znak zahvalnosti.

Za porodice nastradalih, decembar će zauvek ostati najtužniji mesec. I posle 30 godina, kažu, tuga je i dalje ista. Godine koje prolaze, uspele su da ublaže bol, ali ne i da izbrišu sećanja na tragediju koja je ovim porodicama promenila živote.

PROČITAJTE JOŠ - Srušio se vojni avion, poginuo major Kaloci; Vulin i Diković posetili porodicu pilota (FOTO+VIDEO)

- Kažu da vreme leči sve, ali to baš i nije tako. Može da zaleči, ali ne i da izleči - kaže Anđela. - Moj suprug je stradao samo nedelju dana pre odlaska u penziju. Ostala sam sama sa decom. Danas imam i unuke, najstariji je dobio ime po dedi. Deca su porasla, pa je sve nekako lakše. Ali tuga u mom i u srcima moje dece je i dalje prisutna.


"Novosti" su 1988. pisale o tragediji

Početkom meseca, porodice nastradalih članova jugoslovenske posade posetile su i Jermeniju. Anđela Mićić treći put je boravila u zemlji u kojoj je život izgubio njen voljeni suprug. Ovog puta bila je u pratnji unuka Milana.

- Prvi put kada sam kročila tamo bilo mi je jako teško. Međutim, narod u Jermeniji nas uvek dočeka na jedan poseban način - priča Anđela. - Spojila nas je ista patnja, ista nesreća. Oni cene i poštuju to što je jugoslovenski narod tada učinio za njih. I mi smo im zahvalni što naše muževe nisu zaboravili.

Prve godine posle nesreće, preko sovjetske ambasade pozvana su deca nastradalih da idu na Krim mesec dana, da predstavljaju ondašnju Jugoslaviju. Velelepni spomenik posvećen stradaloj posadi u Jermeniji je sagrađen sedam godina posle nesreće. Na otvaranje su tada pored supruga i dece, došle i majke, očevi i braća preminulih.

Avion "AN-12" kakvim je letela naša posada

- Mnogi od njih bili su deca kada su ostali bez očeva, ali uz pomoć, mogu slobodno reći, bratskog jermenskog naroda naša deca nisu zaboravila svoje očeve. Sećanja i dalje žive, a to je najvažnije od svega - zaključuje Anđela.


POSETA JERMENIJI

PREDSTAVNICI Ministarstva odbrane i Vojske Srbije položili su prošle sedmice venac na spomen-obeležje u Jermeniji. Našu delegaciju je predvodio komandant 204. vazduhoplovne brigade RV i PVO brigadni general Željko Bilić. Venac je položila i delegacija Ministarstva odbrane Republike Jermenije.

SPOMENIK I U NOVOM SADU

U ZEMUNSKOM parku spomenik kao podsećanje na tragediju i izraz zahvalnosti Jermena našem narodu podignut je 1993. godine. Nazvan je hačkar, što u prevodu znači "krst u kamenu".

Slično obeležje postoji i u Novom Sadu. Podignuto je u blizini zgrade Glavne pošte u Bulevaru Mihajla Pupina, a na mestu stare jermenske crkve.