Dr Blagoje Nešković je rođen 1907. u Kragujevcu, završio je Medicinski fakultet u Beogradu, bio je član Komunističke partije Jugoslavije od 1935. godine i učestvovao je kao borac i lekar u Španskom građanskom ratu. U toku Drugog svetskog rata bio je sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Po oslobođenju, na osnivačkom kongresu Komunističke partije Srbije, maja 1945, izabran je za sekretara CK KP Srbije i postaje prvi predsednik Vlade Srbije u novoj Jugoslaviji. Te dužnosti obavlja do 1948, kada je izabran za člana Politbiroa CK Jugoslavije. Četiri godine kasnije, 1952, postavljen je za potpredsednika Vlade Federativne Narodne Republike Jugoslavije. I tu je kraj njegove političke karijere u državi kojoj je posvetio sav dotadašnji život. Optužen je za "sprovođenje oportunističke politike i za saradnju sa Informbiroom" i isključen je iz partije.

Na prvi pogled, tipična biografija revolucionara iz poratnog perioda, koja je objašnjavana sloganom "Revolucija jede svoju decu". A, zapravo, u pozadini procesa protiv Neškovića, koji je bio prva Titova dobro osmišljena i organizovana hajka prema nekom partijskom rukovodiocu, jeste njegova odlučnost da se suprotstavi politici nacionalnog slabljenja Srbije nauštrb jačanja Jugoslavije.


PROČITAJTE JOŠ:
Sremski front kao stratište srpske mladeži

Srpski komunisti iz rata će izaći sa ogromnom hipotekom, anatemom nasleđenom od Kominterne, da su Srbi hegemonisti koji uživaju privilegije na eksploataciji ostalih naroda, bez obzira na to što su podneli najveće žrtve za oslobođenje. Model srpske krivice prenet je i u novu Titovu Jugoslaviju.

Prvo vidljivo razmimoilaženje između Broza i Neškovića desiće se već 1946. godine, kada će "najveći sin naših naroda i narodnosti" i budući "trostruki narodni heroj" pokazati prve znake antisrpstva. Tito će tada Neškoviću preneti zahtev rumunskih rukovodilaca Georgijua Deža i Ane Pauker za aneksiju "vlaške oblasti u Istočnoj Srbiji".

- Drugovi Rumuni smatraju da je to njihov narod i njihova teritorija - izgovorio je Broz, očigledno spreman na dogovor sa Rumunima.

- Nema govora ni o kakvoj "vlaškoj oblasti" u Srbiji - bio je izričit Nešković.

Ali posle drugog susreta, Tito je ponovo stavio na dnevni red Dežov zahtev za "vlašku oblast u Istočnoj Srbiji". Nešković, kao prvi čovek Narodne Republike Srbije, ostao je uporan u odbrani integriteta Istočne Srbije. Pošto je očito "nešto obećao" Dežu, Tito je pokušao novi manevar, neku vrstu kompromisa, pa je Milovanu Đilasu naredio da se Vlasima daju nacionalna prava, škole na maternjem jeziku, kulturne ustanove, listovi, radio-stanica... Đilas je preko Agitpropa i Mitre Mitrović pokušao da sprovede Titove direktive o obnovi nacionalne svesti Vlaha, ali doživeli su neprijatno iznenađenje. Vlasi su odbili da njihova deca u školama uče na svom jeziku, sa obrazloženjem da nemaju pismo. Istovremeno, dolazi i do Rezolucije Informbiroa, i to sprečava "vlahizaciju" Istočne Srbije.

Tito sa generalima


- Tito i Kardelj najurili su iz Istre i poslednjeg Italijana, napunili su skrape pobijenim pripadnicima ovog naroda, koji nisu hteli da napuste svoja ognjišta, a od Srbije su tražili da se Vlasi priključe Rumuniji - rekao je, 30 godina kasnije, Blagoje Nešković Dobrici Ćosiću.

Nešto pre ove rumunske inicijative o preuzimanju dela srpske teritorije došlo je i do primetnog zahlađenja odnosa između lidera jugoslovenske države i čelnog čoveka Republike Srbije. Nešković će se pojaviti u prvoj delegaciji koja je, na čelu sa Titom, išla u posetu Sovjetskom Savezu. Po ustaljenom protokolu, poseta se završavala prijemom kod Staljina. Na večeri, sa ritualnim ruskim ispijanjem "percovke" i zdravicama, Staljin je najpre nazdravio "herojskom srpskom narodu, jedinom slovenskom narodu koji je u najtežim danima rata protiv fašizma bio veran Rusiji, dok su se hrvatski pukovi borili uz Nemce u Staljingradu".

Završavajući zdravicu, Staljin je nazdravio Neškoviću. On se našao u neprijatnom položaju što je Staljin, njemu kao Srbinu, dao veći značaj od Tita, pa je odlučio da ne odgovori na zdravicu. Umesto njega učinio je to Tito, izgovorivši, sa suzama u očima, da se stidi što je Hrvat. Da li je Broz zaboravio da je samo neku godinu ranije, u decembarskom broju "Proletera", organu CK KP Jugoslavije, 1942, lično potpisao tekst o namerama Srba da "srbizuju Hrvate i Slovence", a da su Hrvati "kao najsnažnija individualnost među ostalim ugnjetenim narodima Jugoslavije davali najžešći otpor protiv takve velikosrpske nacionalne politike". Ili nije imao hrabrosti da taj svoj stav ponovi pred velikim vođom svetske revolucije.

U vreme prinudnog otkupa poljoprivrednih proizvoda koji je trajao sedam godina, sve do 1952, Srbija je bila krvavo opterećena i davala je dve trećine celokupnog otkupa u Jugoslaviji. Kada se Nešković suprotstavio tom odnosu, na jednoj raspravi najvišeg rukovodstva, Broz mu je zapretio da će ga poslati u Sibir i rekao mu je da je njegova seljačka politika kulačka. Nešković je ustao i napustio sastanak. Đilas i Ranković su trčali za njim da ga vrate nazad.



I prilikom donošenja prvog Petogodišnjeg plana i u toku njegove realizacije, isticao je sumnju da Kidrič i Leskošek rade na štetu NR Srbije, a u korist Slovenije.

Na sastanku Politbiroa, neposredno posle Rezolucije Informbiroa, na kome je procenjivana odbrambena moć zemlje u slučaju da bude napadnuta od Sovjetskog Saveza i njegovih satelita - Mađarske, Rumunije i Bugarske - opet se suprotstavio Titu. Na pitanje kako će se držati Srbija ako je napadne Crvena armija, Nešković je odgovorio da Srbi neće pucati u Ruse, a boriće se protiv Mađara, Bugara i Rumuna.

To se Titu, a i drugim članovima Politbiroa, nije dopalo. Međutim, o ovoj njegovoj odvažnoj proceni o držanju srpskog naroda nije zauzet nikakav politički stav.

U to vreme kod Broza stiže u posetu Alen Dales, jedan od direktora CIA. Po povratku u Vašington, Dales daje izjavu da je Tito na njegovo pitanje: "Ako dođe do rata između zapadnih demokratija i SSSR, na kojoj strani će biti Jugoslavija?" - dao odgovor da će zemlja biti na strani Zapada.

Nešković je posumnjao u istinitost teksta u "Njujork tajmsu". Otišao je kod Tita da proveri da li je on to stvarno rekao, da ćemo biti na strani Amerike i kapitalizma. Tito je ne trepnuvši potvrdio da su to njegove reči. Nešković je burno reagovao i pitao ga odakle mu pravo da takvu sudbonosnu odluku donosi sam, bez dogovora sa Partijom.

I KOSOVO KAO GREH JEDAN od većih grehova Blagoja Neškovića je bio i njegov odnos prema Kosovu u Metohiji. Neposredno pred izbore za Ustavotvornu skupštinu 1945. godine, on je članovima Oblasnog komiteta, koji su zagovarali autonomiju u novoj državi, zbog mnogobrojne šiptarske manjine, rekao da oni mogu da budu samo okrug u okviru Republike, objašnjavajući da su Šiptari teški grešnici iz rata. Naravno, to nije odgovaralo Titu, jer je on već napravio drugačiji aranžman sa Enverom Hodžom.

- Njegove oči divlje mačke sevnule su zverskom mržnjom. Rekao je besno: "Ja odgovaram za Jugoslaviju! Ja o njoj odlučujem." Razgovor je bio završen. Znao sam da s njim poslednji put razgovaram. Na iduću sednicu Politbiroa nisam pozvan. Posle nekog vremena pozvan sam da odgovaram pred partijskom komisijom, na čelu sa Đilasom... - zabeležiće Dobrica Ćosić reči Blagoja Neškovića daleke 1976. godine.

Posle Šestog kongresa, strani novinari su pitali Josipa Broza zašto je smenio Neškovića. Odgovorio je: "Zato što je više verovao njima nego nama."

- A ja bih na to mogao reći da nisam slepo verovao ni jednima ni drugima - reći će Nešković istoričaru Venceslavu Glišiću.

Posle izbacivanja iz partije, vratio se tamo odakle je krenuo u Španiju 1937, u Zavod za sudsku medicinu, gde je po završetku Medicinskog fakulteta bio asistent. U bolničkoj mrtvačnici započeo je svoju drugu, blistavu karijeru - karijeru naučnika. Magistriraće i doktorirati. Osnovaće potom Biološku laboratoriju, gde se posvetio izučavanju ćelije i postigao izvanredne naučne rezultate. Otkrio je periodizaciju razvoja maligne ćelije. Postao je profesor i šef Eksperimentalne onkološke laboratorije Medicinskog fakulteta.


PROČITAJTE JOŠ:
SUSRET SA ISTORIJOM: Sedmorica Švaba osvojila Beograd bez ispaljenog metka

Kada je 1983. godine dobio Oktobarsku nagradu Grada Beograda za sveukupan doprinos nauci, na trenutak je pomislio da mu je poslat signal da je došlo vreme da bude rehabilitovan. Ali Petar Stambolić i partijski funkcioneri koji su, dodvoravajući se Titu, sprovodili u delo njegovu ideju - slaba Srbija, jaka Jugoslavija - još su držali sve konce u svojim rukama. I naravno, od rehabilitacije nije bilo ništa. Preminuo je naredne, 1984. godine, u Beogradu.

- Bio je čovek podviga. U ovom dobu, u Srbiji, nema čoveka koji se više uspeo u politici i nauci - zapisao je Dobrica Ćosić.