U PRVOJ deceniji prošlog veka, Beograd je bio preplavljen dnevnim listovima. Posle dvorske tragedije 29. maja 1903. godine, pojedini listovi, po prirodi stvari - neki dobrovoljno a neki iz viših razloga, prestali su da izlaze, ali su zato preko noći nicale nove novine, prilagođene novim okolnostima. Naruku im je išao i novi član Ustava u kome je doslovce pisalo da je u Srbiji štampa slobodna.

Spisak dnevnih glasila bio je podugačak: "Beogradske novine", "Trgovinski glasnik", "Večernje novosti", "Mali žurnal", "Dnevni list"... Zatim, tu su bili partijski listovi: "Samouprava", "Videlo", "Istok", "Srpska zastava"..., a onda će beogradskom kaldrmom protrčati kolporteri novih izdanja - "Politike", "Štampe", "Pravde", "Odjeka", "Za otadžbinu". Tu moramo da dodamo još nekoliko nedeljnih, povremenih, bolje reći - kratkotrajnih novina. To je bio isuviše veliki zalogaj za mali Beograd, koji je tada brojao sedamdesetak hiljada građana. U unutrašnjosti se novine gotovo i nisu slale zbog loše distribucije, kao i loših saobraćajnih veza. Gotovo sve novine izlazile su u podne, cena je bila pet para, a prodavale su se po kafanama, na ulici, po kućama i u ponekoj trgovačkoj radnji.

Štampani tiraži su se kretali od hiljadu do dve--tri hiljade primeraka. Osetno povećanje prodaje počelo je od aneksije Bosne i Hercegovine 1908. i raslo je sa atmosferom koja se stvarala pred nadolazeće ratove. Prihodi su ubirani od prodaje i oglasa, a partijski listovi imali su i dotacije. Većina novina imala je četiri, a tek poneke šest ili osam strana.

KONKURENCIJA se zaoštrava 1904. godine, kada se pojavljaju novi listovi - "Politika", neutralna, nacionalna i bliska Ministarstvu spoljnih poslova, i "Pravda", glasilo naprednjaka, braće Paje i Voje Marinkovića, a pod uredništvom Jove Adamovića, koga je vasceli Beograd znao kao Jovu Mačka. "Pravda" neguje otvoren opozicioni koncept prema novom poretku. U početku blago i učtivo, a s vremenom sve beskrupuloznije napada kralja Petra, zaverenike i Pašićevu vladu. Kad god bi se pojavio neki ozbiljniji politički problem, Jova Mačak bi objavljivao ilustraciju majmuna, kako čuči sa flašom u ruci, i koji se pita: "Šta ćemo sad, vrag mu babin?" To se, kažu, odnosilo na kralja Petra.

PROČITAJTE JOŠ - SUSRET SA ISTORIJOM Kako je Tito proganjao Branka Ćopića

Jedan od većih ispada napravili su pred udaju princeze Jelene. Neko od dvorskih službenika poručio je iz inostranstva dečju kolevku i dao adresu da se isporuči Dvoru. Razlog je bio vrlo praktične prirode, jer sve što je stizalo na adresu Dvora, bilo je oslobođeno carine.

Kralj Petar Prvi Karađorđević, Pera Todorović i dr Jovan Đaja


"Pravda" je to saznala i objavila. Po beogradskim kafanama, zanatskim radnjama, ćoškovima i sokacima nastala su naslađivanja, zgranjavanja, a bome se i šapatom kazivalo da kolica imaju veze sa princezom Jelenom. Gotovo svi hroničari toga vremena tvrde da se kralj Petar nije ljutio kad se nepovoljno pisalo o njemu, ali tom prilikom nije izdržao i požalio se nekim uticajnim ljudima "da mu ostave porodicu na miru". Ovaj kraljev apel stigao je do ušiju dvojice kapetana, inače zaverenika, koji su Petra doveli na presto, te oni sami odluče da kazne krivca - Paju Marinkovića, narodnog poslanika, naprednjaka i oca "Pravde".

Slučaj je hteo da njih dvojica, na Terazijama, sretnu Paju Marinkovića kada se vraćao iz Skupštine u društvu sa Đodom Đorđevićem, liberalnim narodnim poslanikom. Dva oficira, tu negde gde je danas hotel "Kasina", na Terazijama, napadnu vlasnika "Pravde" sa isukanim sabljama. Poslanik Đorđević, da bi odbranio druga, podmetne štap, ali ga sablja ipak zakači, preseče mu cilindar i dobro ga zaseče po ramenu. Pošto je bilo podne, prolaznici su se odmah okupili oko njih, a Paja je ugrabio priliku i trkom uskočio u prazan fijaker i izgubio se.

POSLE "Pravde", pojavila se "Štampa" Svete Jakšića, bivšeg diplomatskog činovnika, koji je naginjao naprednjacima i bio veliki protivnik režima koji je uspostavljen posle 29. maja. On je maksimalno koristio onaj član iz Ustava da je štampa u Srbiji slobodna i naročito je napadao naoružavanje pred balkanske ratove. Jakšić i njegov brat, penzionisani kapetan, nisu birali reči. Tvrdili su da barut koji Srbija kupuje nije barut nego balega, i ta afera "barut-balega" dugo se provlačila kroz tadašnji javni život. "Dnevni list" Pavla Rankovića, do dolaska Karađorđevića bio je oštra opozicija, a posle toga se bavio samo partijskim informacijama. Kada je došlo do rascepa u Radikalnoj stranci, kad se pojavila frakcija "samostalaca", bio je sa Milanom Grolom i Jašom Prodanovićem oštra opozicija radikalima i Pašiću.

PROČITAJTE JOŠ - SUSRET SA ISTORIJOM: Srbofobija Engleza duga gotovo dva veka

Poplava novih novinskih naslova, u prvoj deceniji prošlog veka u Beogradu, nije mogla da prođe bez Pere Todorovića, jednog od najboljih srpskih profesionalnih novinara 19. veka. Njegove "Male novine" bile su malčice radikalske, a više lični pogled Pere Todorovića na svet i Srbiju. Međutim, on ubrzo gasi ovaj naslov i pokreće nedeljne sveske pod imenom "Ogledalo". Ovaj list ući će u anale srpske štampe, ako ni po čemu drugom, ono bar po tome što je prvi objavio Tarabićeva proročanstva.

DALEKO OD OČIJU JAVNOSTI ZAVERENICI, prvi "zvezdaši" u Srbiji, polako su se s vremenom rasturali. Neki su odlazili u penziju, neki u inostranstvo, ali ove epizode iz njihovih života dešavale su se daleko od očiju beogradskih novinara. I definitivan obračun sa njima u Solunu, kada su Apis i drugovi streljani, ili osuđeni na višegodišnje robije, ostao je daleko od očiju javnosti i kada je rat završen.

Predistorija ovog uredničkog čina počinje na užičkoj pijaci 29. maja 1868. godine, kad je Tarabić, ničim izazvan, uzviknuo: "Ne dajte, ljudi, ubiše knjaza Mihaila!" Policija ga je odmah uhapsila i sprovela za Beograd, gde su ga u Ministarstvu unutrašnjih dela nekoliko dana saslušavali.

Njegovo saslušavanje, koje je bilo prilično obimno, čuvalo se u poverljivoj arhivi. jer je ovaj vidoviti seljak predvideo i promenu na prestolu - 29. maja 1903. godine. Pera Todorović došao je do ovog materijala i objavio ga u "Ogledalu".

U EVROPI, pa i u Srbiji, tih godina na političkoj sceni sve vri, na svakom koraku se oseća napetost - kao da se predosećala neka velika tragedija. To je bilo vidljivo i u beogradskoj štampi, a naročito u "Politici", novinama koje su bile vanpartijske, ali s naglašenim nacionalnim, patriotskim pristupom tumačenju razvoja događaja na Balkanu i u Evropi. Njen koncept zasnivao se na temeljima spoljne politike Srbije, a u domaćim rabotama maksimalno se trudila da bude neutralna. "Politikinim" informacijama u to vreme se, jednostavno, verovalo.

"Štampa", list Svete Jakšića, bivšeg diplomate, bila je pod uticajem "vladanovštine", odnosno Vladana Đorđevića, bivšeg predsednika Vlade, i zastupala je austrofilsku politiku kralja Milana.

"Tribuna" Nauma Dimitrijevića, kome je nesebično pomagao i Branislav Nušić, nije dugo opstala. Nisu mnogo pomogle ni Nušićeve vragolije, jer je on zbog neke aluzije na kralja Nikolu morao da se povuče iz uređivačkog tima.

MARKANTNI PROFESOR "TRGOVINSKI glasnik" je bio organ Udruženja beogradske trgovačke omladine. Na čelu novina, kao direktor, nalazio se dr Jovan Đaja, profesor Univerziteta, bivši ministar, bivši član Glavnog odbora Radikalne stranke. On je vodio nepristrasnu uređivačku politiku i mnogo prostora je davao ekonomskim programima. On je, inače, bio markantna figura, uvek odeven u crni redengot i sa cilindrom na glavi. Tih, smiren i uman. Bio je pravi direktor, od koga su saradnici imali šta da nauče.

"Beogradske novine" Stevana Đurčića, bivšeg diplomate, zastupale su politiku kralja Nikole, i on je sedeo u redakciji sa crnogorskom kapom na glavi.

Raznorazna stranačka trvenja i sukobi političkih lideri nisu mogli da prođu bez uloge dnevnih novina. Kada je Nikola Pašić odlučio da se zaverenicima na čelu sa Apisom, koji su likvidirali kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, dodeli dinastički Orden Karađorđeve zvezde bez mačeva, inženjerijski major, takođe zaverenik Damnjan Damnjanović, zvani Mali Dača, napisao je u "Dnevnom listu" članak i optužio Pašića da je dodelom ordenja zaverenike vidno obeležio da na ulici svako može da ih prepozna. Pošto kao oficir nije smeo da se bavi političkim stvarima, a pogotovu da piše bez prethodne dozvole najvišeg vrha vojske, to su ovog majora penzionisali. On kao penzioner pokreće dnevni list "Reforma", ali odmah čini prekršaj, jer je to uradio bez dozvole ministarstva. Ništa mu nije pomogla činjenica što je bio lični prijatelj prestolonaslednika Đorđa Karađorđevića.

"Reforma" nije bila dugog veka. Zaverenici, ili "zvezdaši", kako ih je narod nazivao, posle dodele Ordena Karađorđeve zvezde bez mačeva, ulazili su u sve otvoreniji sukob sa Pašićem i Radikalnom strankom. Stranice beogradskih novina bile su pune njihovih prepucavanja o "prioritetu", odnosno o tome ko će o praznicima u crkvi, za vreme službe, stajati sa desne a ko s leve strane. Da li će desno biti okružni načelnik, kako je do tada bio običaj, ili komandant divizije, kao predstavnik vojske i države, kako su zaverenici tražili?