MEĐUNARODNI odnosi, neutralni položaj Srbije u savremenom svetu je poslednjih godina ponovo na dnevnom redu. Kome se carstvu privoleti: ruskom, američkom, nemačkom, kineskom ili balansirati između njih? Argumenti "za" i "protiv" pljušte na sve strane. Površnost i neutemeljenost medija, naslovi tipa "Rusi šalju rakete S-300" i neargumentovanost raznoraznih analitičara, samo unose dodatnu zabunu i raspaljuju maštu lokalnih sveznalaca. Nabrajanja kog je ministra postavila Moskva, kojeg Vašington, a kojeg Berlin sastavni su deo pobrojanih nagađanja.

U tom zanosu i ljubavi prema nekoj od svetskih sila, često smo potpuno gubili iz vida da nijedna velika sila u istoriji nije nikad ništa učinila iz saosećanja ili iz moralne obaveze da slabijem pomogne u nevolji, već samo i isključivo u sklopu svojih interesa.

LAGANO prelistavanje hronika minulih vremena kaže da se Srbija pred ovakvim dilemama nalazila gotovo od osnivanja moderne evropske države. Pitanje izbora Istok ili Zapad počelo je da se postavlja od Prvog srpskog ustanka. Već 1804. godine srpska delegacija na čelu sa protom Matejom Nenadovićem je bila kod imperatora Aleksandra I koji je obećao diplomatsku i finansijsku pomoć, iako je Karađorđe tražio pre svega vojnu podršku, čak i dolazak ruskih trupa u Beogradski pašaluk. Ruski car je 28. novembra 1804. naredio da se izdvoji 5.000 dukata za ustanike u Srbiji i poslao pismo ruskom poslaniku u Carigradu sa uputstvom o tome kako da utiče na Portu.

Karađorđe je pod njihovim pritiskom morao da zaključi konvenciju u 13 tačaka, juna 1806. godine, koju je potpisao pukovnik markiz Pauliči. Ovom konvencijom Karađorđu je oduzeto vrhovno starešinstvo, a Srbija je postala ruska pokrajina, sa gubernatorom i komandantima koji su postavljani u ime ruskog cara. I u vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića, Rusija se mešala u unutrašnje stvari Srbije. To se dešavalo i pre i posle ubistva kneza Mihaila Obrenovića i sve to je dovodilo do velikih zategnutosti između Petrograda i Beograda.

TAKOĐE, postoje mnogobrojna dokumenta koja pokazuju da se Srbija u isto vreme obratila Francuskoj, bolje reći Napoleonu, da joj u borbi protiv Turaka pruži pomoć i zaštitu. Posle bitke kod Asperna, 1810. godine, Napoleon je Karađorđa nazvao najvećim vojskovođom onog vremena. Svojim maršalima je rekao: "Lako je meni biti veliki uz našu iskusnu vojsku i ogromna sredstva. Ali, daleko na jugu, na Balkanu, živi jedan vojskovođa, koji je proizašao iz prostog seljačkog naroda i koji je, prikupivši oko sebe svoje čobane, uspeo da iako bez oružja i snabdeven samo višnjevim topovima, uzdrma temelje svemoćnog Osmanskog carstva i da tako svoj porobljeni narod oslobodi tuđeg jarma. To je Crni Đorđe i njemu pripada danas slava najvećeg vojskovođe..."

Sanstefanski ugovor Rusije sklopljen 1878. sa Turskom


Taj isti Napoleon oglušio se o molbu Srba da im u borbi protiv Turaka pruži pomoć i zaštitu. On je čak 28. jula 1810. ponudio Srbiju - Austriji "u svojinu". "Srbija mora jednog dana pripasti vama", rekao je on lukavom austrijskom kancelaru Meternihu. "Ako hoćete da zauzmete Beograd, ja se tome protiviti neću..."

ODNOSI Srbije i Rusije su puni kontradiktornosti. Gotovo čitav 19. vek Rusija je bila na strani Beča i Budimpešte u njihovoj politici prema Srbiji. Romanovi su pretili da će njihova vojska umarširati u Beograd, kada su iz Srbije krenuli dobrovoljci da pomognu pokretu vojvođanskih Srba. Te 1948. godine i Turci su se hvalili kako imaju punu rusku podršku da Srbiji ne daju nikakve koncesije. Pretili su da će sa njihovim trupama krenuti i 30.000 ruskih vojnika da okupiraju Srbiju i smire je zasvagda.

Ruska sila će preko leđa Srbije često favorizovati Bugarsku.

Njihova strategija je bila da u Sofiji najpre načine svoju "zadunavsku guberniju", a potom neprirodno veliku bugarsku državu. To će i učiniti Sanstefanskim ugovorom, sklopljenim 1878. godine sa Turskom. Po tom ugovoru, Srbija je ostala bez Pirota i Vranja, koje je oslobodila u ratu sa Turcima, kao ruski saveznik. Kao kompenzaciju dobila je Mitrovicu i Novi Pazar. Ali, Turci nisu hteli da napuste ovaj prostor. Na zahtev iz Beograda da se poštuje slovo iz Sanstefanskog ugovora, iz Petrograda je stigao lakonski odgovor: "Pa, zauzmite ga vojskom..."

Knez Milan Obrenović je od rusofila postao austrofil / Ruski car Nikolaj II Romanov / Napoleon Bonaparta je nudio Srbiju Beču / Karađorđe je proizašao iz naroda


SVE do ovog trenutka knez Milan Obrenović je bio slepo predan Rusima. U ruskoga cara gledao je kao u svog prirodnog zaštitnika, bio je preterao u intimnosti sa ruskim diplomatima i oficirima, igrao je onako kako su oni svirali. Njegova mlada žena, koja je bila pola Ruskinja, upućivala ga je takođe na Rusiju. Rusofilstvo u spoljnoj politici se podrazumevalo. Sanstefanski ugovor je u njegovoj glavi izazvao pravi prevrat - od rusofila postaje austrofil.

Na Berlinskom kongresu Rusija je bila gotova za sve ustupke. Zbog velike Bugarske, Petrograd je bio spreman da Austriji prepusti ne samo Bosnu i Hercegovinu, već ceo srpski prostor. Srećom, do austro-ruske pogodbe nije došlo; Austrija ni pod kojim uslovom nije pristajala na veliku Bugarsku, Rusija nije imala razloga da joj daje više - i Srbija je spasena i postala je nezavisna država.

Od 1908. godine, odnosno od austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, iz Petrograda se gleda drugim očima na Beograd. Valjda tada Romanovi i njihovi savetnici shvataju da put do Carigrada vodi baš preko Beča.

SRPSKA i ruska diplomatija biće u raskoraku i tokom Velikog rata. Najveći problem je bio srpski jugoslovenski program odnosno nespremnost Srbije da se odrekne određenih teritorija u korist Bugarske i Rumunije. I, naravno, Pašićevo odbijanje Londonskog ugovora, koji je obezbeđivao izlazak na Jadran i većinu teritorija koje su bile naseljene Srbima.

Međutim, ako Srbija ima razloga da bude duboko zahvalna nekoj velikoj sili, bez obzira na mnoge nesporazume, to je Rusija. Veliko je pitanje šta bi se desilo da ruski car Nikolaj II nije lično i beskompromisno stao uz Srbiju 1914. godine. Svojim zauzimanjem prve godine rata, potom i 1915. posle albanske golgote, Rusija je popravila sve ono što do tada činila iz ovih ili onih razloga.

HRVATI PEVAJU "DANKE DOJČLAND" GOTOVO kod svih malih naroda uočljiva je sklonost ka preteranoj zahvalnosti prema velikim silama koje su im u određenom času pružile pomoć, stale uz njih, ili ih na bilo koji način zaštitile. Svedoci smo šta se radilo u našem komšiluku, kako su Hrvati pevali "Danke Dojčland", ili kako se na Kosovu podižu spomenici američkim zvaničnicima i po njima daju imena ulicama i putevima.

TRAŽEĆI saveznike po Evropi, državnici Srbije u 19. veku stalno su kucali na francuska vrata. To će sredinom ovog veka učiniti i Ilija Garašanin kako bi Srbiju oslobodio uticaja Austrije i Rusije. I Nikola Pašić je posle Timočke bune 1883. godine, kada se našao u emigraciji, u Bugarskoj, pokušao da makar odškrine vrata Pariza...

Pročitajte još: SUSRET SA ISTORIJOM: Kralj Milan hteo da proda Srbiju Austriji

Kada je ubijen knez Mihailo, Francuska je pokazala interesovanje za zbivanja u Srbiji. Zauzela je tada stav da pitanje vladara u Srbiji treba da se reši onako kako to Srbi hoće. Njihovo protivljenje Rusiji da na presto dođe jedan Crnogorac, odnosno knez Nikola Petrović, bilo je zato što su bili protiv sjedinjenja ove dve srpske države.

DVOSTRUKU igru Francuzi će nastaviti i posle Prvog svetskog rata.

Na rečima, bila je za sjedinjenje Srbije i Crne Gore, ali kako se rat bližio kraju, Francuska je sa Engleskom bila sve predusretljivija prema kralju Nikoli. Isplaćivala mu je mesečno 200.000 franaka. Zbog Crne Gore, Francuska se usprotivila prihvatanju jugoslovenske delegacije na mirovnoj konferenciji u Parizu, koju je predvodio Nikola Pašić.

I ono što je najvažnije, Francuska je obračunala i naplatila od Srbije sve što je učinila za njenu vojsku tokom rata od 1914. do 1918. godine. Za svaki svoj franak obračunavala je visoke, često zelenaške kamate. I posle rata svuda po Srbiji je bio prisutan francuski kapital, počev od malih klanica, pa do borskog rudnika. Francusko-srpska banka u Beogradu je bila toliko moćna da je potiski.vala i Narodnu banku Srbije i ugrožavala njen monopol u emisiji novčanica.