SMRTONOSNI hici teroriste Velička Dimitrova Kerima, ispaljeni na kralja Aleksandra iz pištolja "mauzer C-96", istim koji je korišćen prilikom likvidacije cara Nikolaja Romanova i čitave porodice, obeležiće 9. oktobar 1934. godine, u evropskoj hronologiji istorijskog sleda označen kao krah galske nadmenosti u zaštiti jednog od najvernijih saveznika i dugo nagoveštavanog sumraka tog savezništva.

Neshvatljiva francuska nebriga i neodgovornost za život jugoslovenskog suverena, u slaganju mozaika događaja i dokaza koji će biti priloženi, samo otvaraju pitanje o umešanosti dela zvaničnog Pariza u zločinački cilj u Marselju. Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević prepušten je tog zlokobnog utorka ustaškim teroristima na milost i nemilost.


PROČITAJTE JOŠ: VOJVODINU SAČUVALI U SRBIJI: Dan kada su demonstranti jogurtom gađali govornike autonomaške vlasti (FOTO)

Pucnjima bugarskog atentatora nepovratno je srušeno krhko razdoblje evropskog mira. Bili su to prvi pucnji novog svetskog rata. Versajska Evropa bila je na izdisaju. Stari savezi nisu više ništa značili. Počelo je ukrcavanje u voz u kojem nije bilo mesta za male države.

CELA Evropa, zarad lažnog mira, želela je da što pre preda zaboravu atentat na jugoslovenskog kralja. Očito je trebalo ukloniti tog "jakog čoveka sa Balkana". Njegov politički testament, prerastanje Male Antante iz vojnog saveza u ekonomsku i društvenu zajednicu, i duboko zaoranu brazdu za stvaranje Balkanskog saveza, postalo je opterećenje za Evropu.

Dvadeset sati posle smrtonosnih hitaca bugarskog teroriste, 10. oktobra, u zgradi marseljske prefekture, beživotno telo jugoslovenskog vladara položeno je u kovčeg. Prisutni su bili kraljica Marija i oficiri kraljeve garde. Kovčeg je, potom, prenet u staru marseljsku luku. Pratio ga je manji odred vojnika pešadije i odred konjice. Iza pogrebnih kola išao je automobil sa kraljicom Marijom i predsednikom Francuske Lebrenom.

Kada je na Belgijskom keju pristao razarač "Dubrovnik", jugoslovenski oficiri su, uz himnu, uneli kovčeg na palubu broda. Razarač je potom isplovio iz luke praćen brodovima francuske Sredozemne flote: iza je bila krstarica "Kolber", levo "Dankan", a sasvim pozadi torpiljer "Žefro". U ovom poretku francuski brodovi su pratili "Dubrovnik" sve do njegovog pristajanja u luku Split.

Voz sa posmrtnim ostacima ulazi na zagrebačku stanicu

Od prvog trenutka kada je ova "flotila" ušla u domaće vode, razarače su čekale stotine barki. U ranim jutarnjim časovima "Dubrovnik" je pristao u splitsku luku.

NA DELU splitske Rive, koja je nosila naziv Obala majora Stojana, po prvom srpskom oficiru koji je ušao u Split i preduhitrio Italijane 1918. godine, podignuta je velika platforma na kojoj je bio izložen kovčeg sa posmrtnim ostacima kralja Aleksandra. Opelo je držao vladika dalmatinski Irinej Đorđević sa 80 sveštenika. Stanovnici ovog dela Dalmacije masovno su dolazili da odaju poslednju poštu svom suverenu.

Kada je voz krenuo za Beograd, vladika Irinej je odredio sveštenika Momčila Đujića i jednog monaha iz manastira Svetog arhangela, odnosno iz manastira Krka, kako ga narod zove, da budu u pratnji. Momčilo Đujić, četnički komandant iz Drugog svetskog rata, ostavio je svedočenje na ove dane: "U planu reda vožnje bilo je predviđeno da se staje na svim većim stanicama i zadržava deset ili dvadeset minuta, u zavisnosti od toga koliko naroda ima. Pred ulazak u Dalmatinsko Kosovo, pozvao me je komandujući sprovodnik voza, oficir srednjeg rasta, sa neobičnim okruglim cvikerima, inače potpukovnik po činu. Bio je to moj prvi susret sa mojim budućim komandantom i komandantom jugoslovenske vojske u otadžbini, Dragoslavom Dražom Mihailovićem. Njega je zanimalo koliko ovde ima Srba. Rekao sam mu da moja parohija ima 18 sela i samo tri hrvatske porodice. U Dalmatinskom Kosovu dočekala nas je masa naroda. Bilo je sigurno više od deset hiljada ljudi. Komandant voza odlučio je da se ovde stoji pola sata.

Krenuli smo dalje prema Kninu. Tamo je bilo više od pedeset hiljada ljudi... Sledeća stanica bila su Plitvička jezera. Nije bilo manje od trideset hiljada, i Srba i Hrvata. Tu je jedan visoki Ličanin, sa dugačkim brcima, ogromna ljudeskara, održao govor. Opraštao se od kralja Aleksandra. Na kraju besede opsovao je majku Hrvatima i rekao: Šta ćete vi ovde? Vi ste ga ubili!"

OD SPLITA je voz išao do Zagreba. Knez Pavle je lično naredio da kraljevo telo bude izloženo u Zagrebu dvadeset i četiri časa, pre nego što će nastaviti put za Beograd, jer kralj nije pravio razlike među svojim podanicima. Više od 200.000 ljudi, u mimohodu, odalo mu je poslednju poštu.

Kraljevi posmrtni ostaci su specijalnim vozom stigli u Beograd 17. oktobra. Na železničkoj stanici su svi zvaničnici dočekali "kraljev voz": knez Pavle, predsednik vlade Uzunović, patrijarh srpski Varnava, gradonačelnik Beograda Nešić, namesnici, senator dr Radenko Stanković, ban Savske banovine Ivo Perović... Iza njih je bio dvostruki špalir postrojene garde, sokola i patriotskih udruženja. Trotoare oko Železničke stanice, trg i okolne ulice, ispunilo je više od sto hiljada Beograđana.

Kraljica Marija, kralj Petar, knez Pavle i kneginja Olga

Proglašena je šestomesečna državna žalost: od 9. oktobra do 9. aprila sledeće godine, od toga 40 dana duboke žalosti. Sahrana kralja Aleksandra bila je najznačajniji politički događaj tog vremena. Bio je u epicentru interesovanja ne samo evropske, već i američke javnosti. Na Terazijama, uzdizala se šuma zastava. Zatvoreni automobili izaslanika i diplomatskog kora brzo su promicali prema Sabornoj crkvi: knez Pavle, engleski princ, vojvoda od Kenta Đorđe, venčani kum kralja Aleksandra, koji je po srpskom običaju i kum njegove dece, predsednik Francuske Lebren, bugarski princ Kiril, rumunski kralj Karol i princ Nikola, bugarski princ Nikola, italijanski princ Duka od Spoleta... Nemačku je zastupao rajsmaršal Herman Gering, u pratnji generala Rajhsvera fon Blaškovica i pomorskog kapetana barona Harsdorfa. Oni su položili venac sa posvetom: "Svome negdašnje herojskom protivniku u bolnoj pogruženosti. Nemačka vojska."

Kreće povorka. Čuju se uzvici: "Živeo kralj!" Prolaze kraljica i kralj Petar. Zvona snažno odjekuju. Sivo nebo paraju avioni u niskom letu. Napred su krst i koljivo koje nose pitomci vojnih škola obučeni u tamnoplave šinjele zakopčane do grla, zatim komandant pogrebne povorke na konju, a za njim jedinice vojske: najpre jugoslovenske, zatim savezničke, pa potom vojnici prijateljskih zemalja. Sedam malih pitomaca iz Sen-Sira u jednom redu, engleski mornari, čehoslovački vojnici, Rumuni koji u stroju, njišući se po taktu, desnu ruku drže slobodno na kundaku puške, Grci sa nogama stegnutim belim uvijačem, sa crnim kićankama, sa kratkim belim plisiranim suknjama. Zatim jugoslovenski Gvozdeni puk.

Tu je grupa u kojoj su ljudi iz naroda, došli u jedinoj odeći koju imaju, nosioci najvišeg srpskog odlikovanja - Karađorđeve zvezde.Dva oficira kraljeve garde vode kraljevog konja. Dvadeset i jedno oklopno vozilo ukrašeno crninom prenosi 15.000 posmrtnih venaca. Nailazi pravoslavno sveštenstvo, u pozlaćenoj odeždi, s kamilavkama na glavi. Pred patrijarhom se sve glave saginju.

"Zastave se obaraju, narod pada na kolena: na lafetu koji vuku oficiri i vojnici kraljeve garde prolazi kovčeg, tako mali, kovčeg vojnika. A onda, kraljica s velikom lentom koja se vidi pod crnim velom, uz nju mladi kralj. Kralj dečak, s perom na sokolskoj kapi, gleda pravo u zastave, u vojnike."

Uobičajena slika sa beogradskih ulica

Povorka ulazi u voz do Mladenovca. A dalje do zadužbine Karađorđevića na Oplencu, automobilima. U Mladenovcu, seljaci solunci, stari ratnici, spustili su kovčeg iz voza. Put je s obe strane načičkan ljudima u narodnoj nošnji. Kako nailazi kolona, tako narod pada na kolena. Sveće podrhtavaju u rukama. Na čelu povorke ogroman transparent: "Čuvaćemo Jugoslaviju cenom naše krvi." Ceo put je zasut cvećem. Danima ga niko neće podizati.


PROČITAJTE JOŠ: Zoltan Dani: Obaranje aviona "F-117a" bio uspeh obučenog tima

Iznad crkve na Oplencu koja se uzdiže nad valovitom Šumadijom oko Topole, nadleću avioni. Zatim zvone zvona. Tiska se 50.000 ljudi, na malom prostoru. Nikada do tada nije zabeleženo da su mase tako spontano i iskreno iskazivale svoj bol. Hiljade žena po selima povezale su crne marame na glavama. Oni isti seljaci, solunci, unose kraljev kovčeg u mauzolej koji je on završio ispunjavajući amanet oca, Petra Prvog Karađorđevića. Posle opela, kraljevo telo je spušteno u kriptu. Samo su članovi kraljeve porodice, vladari, članovi kraljevske porodice i maršal Peten prisustvovali poslednjim počastima pred polaganje u grob.


POZDRAV KRALjEVIĆA TOMISLAVA

NA TRGU ispred železničke stanice, jugoslovenske i trupe prijateljskih zemalja defilovale su pored kovčega. Nastupali su vojnici 150. puka. Zatim vojni orkestar. Nešto docnije, nailazi automobil pun dece. U njemu je kraljević Tomislav. Stoji uspravno sa podignutom rukom na kapi u znak pozdrava narodu koji je došao na poslednji ispraćaj njegovom ocu. Jedan krupan Crnogorac u narodnoj nošnji, s pištoljem za pojasom, u širokim pantalonama plave boje, gorko plače.