ODUVEK sam znao da ću biti policajac. Nekako je prirodno došlo da je to poziv mog života. Sećam se očevog stiska ruke i dedinog zagrljaja kada sam im saopštio da nastavljam porodičnu tradiciju. Upisao sam se u Srednju školu unutrašnjih poslova i krenuo putem mog pradede, dede i oca. Samo su mi majčine suze nemo govorile da se njen najveći strah obistinio.

Ovako za "Novosti" govori Saša Pejaković (38), zamenik komandanta prvog operativnog bataljona Posebne jedinice policije Policijske brigade, koja se nalazi u sastavu Policijske uprave za grad Beograd. Osim čina potpukovnika policije, ima još jednu "titulu" na koju je izuzetno ponosan - četvrta je generacija policajaca u svojoj porodici!


PROČITAJTE JOŠ: Vodenice mame turiste

Bilo da je Kraljevina Jugoslavija, SFRJ ili Srbija, časno služenje otadžbini suštinski je pečat ove porodice. Uz sve to, i Sašina supruga Julijana (39) takođe nosi policijsku uniformu, u PS Stari Grad! Sudeći po sklonostima koje već sada pokazuje, i njihov trogodišnji naslednik stasava za još jednog policajca. Mali Relja, kao i sestra Nađa (9), najiskreniji su poštovaoci posla kojim se bave njihovi roditelji.

Ponos, hrabrost, pravednost, požrtvovanost i veliki trud, vrline su koje je Saša nasledio od svojih predaka. Zato je od početka policijske službe, pa završene Policijske akademije išao samo uzbrdo. Počeo je, kao policajac, bio je pomoćnik pa zamenik komandira, oficir odeljenja policije i komandir, a od početka ove godine u Policijskoj brigadi zadužen je za najsloženije i najrizičnije zadatke na teritoriji cele države.

Saša Pejaković

Pejakovići potiču iz mesta Vječani u Bosni, a policijske korene ove loze postavio je Sašin pradeda Mile. Sredinom dvadesetih godina prošlog veka, u žandarskoj uniformi služio je u Kraljevini Jugoslaviji. Srećom, sačuvana je jedna njegova izbledela fotografija. Miletov sin Simeun, iako ranjen u Drugom svetskom ratu, završio je školu za milicionera u Sarajevu i radni vek proveo u Policijskoj ispostavi Ripač kod Bihaća.

- Obožavao sam zimske raspuste koje sam sa braćom provodio kod deda Sime u Bosni - kaže Saša, koji je rođen u Pančevu, gde je bio zaposlen njegov otac Drago. - Bio je strog prema svojoj deci, ali zato je prema nama, njegovim unucima, bio izuzetno blag i nežan. Čak nas je branio od opasne bake, pekao nam krompire na plotni i kokice. Pamtim scenu, kada bismo posle igranja na snegu, promrzli ušli u staru kuću, deda bi naložio peć na drva i pričao nam ratne priče. Šćućurili bismo se oko vatre i upijali svaku njegovu reč. Ali, uvek kada bi stizao do drame, do momenta kada je ranjen, stajao bi i više nije bilo ni reči.

Prvi: Mile je bio žandarm u Kraljevini Jugoslaviji

Deda Simeun je ranjen na planini Manjača 1944. godine, a kako predanja kažu, bio je u partizanskom korpusu oslobađanja Banjaluke. Jedan od najupečatljivijih momenata koje Saša pamti je kada je u dedinom ormaru, kao mali dečak, pronašao staru policijsku uniformu, sa belom košuljom, kožnim opasačem i uprtačima. Nažalost, uništena je kada je spaljena porodična kuća tokom rata devedesetih.

- Delovala mi je moćno i predivno i uvek sam imao želju da se deda ponosi mnome - nastavlja priču Saša. - Kada sam odabrao poziv, otišao sam u Čelinac, pokraj Banjaluke, gde su baka i deka izbegli, da mu to saopštim uživo. Ponos koji je iz njega izbijao, bio je potvrda da sam dobro odabrao. Žao mi je što nije doživeo da me gledao na nedavnoj Vojno-policijskoj paradi u Nišu kad sam vodio ešalon Policijske brigade na svečanom defileu.


Deda Simeun je bio ranjen u Drugom svetskom ratu

Za Sašu njegov posao znači biti odan, častan, disciplinovan, biti onaj na koga se može osloniti, ko pomaže, brani, štiti. Ali za Julijanu, kao i njegovu majku Zoricu, znači strepnju, strah i neprospavane noći zbog brige.

- Otac Drago je posle završenog kursa za milicionere, radni vek proveo u SUP Pančevo, a u penziju otišao kao vođa sektora. I počevši od prvih previranja na Kosovu sredinom osamdesetih godina, pa preko ratova devedesetih, nije ga baš ništa mimoišlo - priča Saša. - Meni je bio izuzetan uzor. Učio sam od njega red i disciplinu. Bio je strog, pravedan i istinski autoritet koji smo poštovali bez reči. Trudim se da budem takav otac svojoj deci. Danas su on i majka, značajna pomoć u podizanju naše dece.

Otac Drago je radni vek proveo u SUP Pančevo

Prva tri Sašina meseca na poslu policajca, nakon završene škole, bila su baš sa ocem u patroli.

PROČITAJTE JOŠ: Beograđanka posetila Severnu Koreju: Nema slobodne šetnje, a žene ne smeju da puše i da se šminkaju

- Njemu je bilo teže nego meni, jer nije bio samo policajac, već i roditelj čije je dete svakog dana u opasnim situacijama - seća se ovaj potpukovnik. - Od njega sam naučio koliko su važni predanost i temeljitost u našem poslu. I upamtio njegove reči da je naš poziv težak, ali častan i nisam se nikada pokajao što sam ga izabrao.

HVALA MARIJI ŠERIFOVIĆ

JULIJANU sam upoznao prilikom obezbeđivanja "Evrovizije" u Beogradu 2008. godine, pa nas dvoje često u šali kažemo - hvala Mariji Šerifović - kaže Saša kroz smeh. - Posao policajca samo na papiru podrazumeva radno vreme, ali inače radni dan traje 24 časa. Takav način života može da shvati samo neko iz iste priče. Julijana je moja velika podrška, moj glas razuma. Ona je stub naše kuće, na njoj je sav teret podizanja dece. Bez obzira na današnje pobrkane vrednosti, nas dvoje smo složni u tome da decu vaspitavamo da budu humani, skromni i vredni. Svojim poslom i načinom života želimo da im budemo primer.

Naslednik: I mali Relja želi da bude policajac

I U VRTIĆ SA POLICIJSKOM KAPOM

- STARIJA Nađa često nas pita o događajima sa posla, zabrinuta za ljude u nevolji i kaže da će kada poraste biti lekar, ali koji leči policajce - kaže Julijana. - Bilo mi je puno srce kada mi je učiteljica rekla da je pravi, iskren prijatelj i izuzetno humana devojčica. Relja je pak oduševljen ocem, njegovom uniformom, pa ni u vrtić ne polazi bez policijske kape. Nosi plastičnu pušku, maršira. Njegova najčešća rečenica je da hoće da bude tata policajac. To i ne čudi, jer zaista, sve nas je učinio ponosnim.