SVAKA godišnjica smrti pukovnika Muamera el Gadafija za mene je vrlo tužan, uznemirujući dan, jer osećam kao da sam izgubila najbližeg člana porodice. Zato, u znak sećanja na njega, zbog lepih uspomena i poštovanja prema njemu i njegovoj porodici, tog datuma u novinama dam čitulju. To je način da mu svaki put iznova odam počast, jer nije bio samo moj već i prijatelj srpskog naroda.

Ovo je u utorak, za "Novosti", rekla Nada Sekulić, koja je sa suprugom Đurom u našem listu objavila čitulju povodom osme godišnjice smrti vođe Libijske Džamahirije. Sa velikim pijetetom i beskrajno tužna zbog načina kako se okončao život, kako kaže, plemenitog i mudrog čoveka, ispričala nam je u utorak neke detalje iz vremena kada je bila glavna medicinska sestra u bolnici "Ajda" u Tripoliju u kojoj su se lečili samo pukovnik, članovi njegove porodice i porodica četiri najbliža saradnika.


PROČITAJTE JOŠ: Od tumanskih iscelitelja traže spas

- Bila sam deo medicinskog tima koji je svakodnevno bio sa njim - priča Nada. - Gde on, tu i mi. Istina, lekari su se povremeno menjali, a samo glavni doktor iz Pakistana i ja smo bili s njim. Neprekidno dve godine. Imao je beskrajno poverenje u nas. Zanimljivo je da su mu i kuvari, pomoćno osoblje, kućna posluga, treneri koji su radili sa njegovom decom, vozači... uglavnom bili Srbi. Vremenom sam shvatila da je naš narod posebno voleo i divio mu se, jer je poznavao istoriju. Bio je obrazovan čovek, plemenit, iskren borac za bolji život svog naroda. Bojim se da se u Libiji nikada više neće roditi čovek kao on, da taj divni narod nikada više neće imati takvog vođu.

Naša sagovornica je, kako priča, posle smrti dva člana najuže porodice, odlučila da, u avgustu 1985. godine, preko Zavoda za tehničku saradnju sa prijateljskim nesvrstanim zemljama, ode na privremeni rad u Libiju. Zbog dugogodišnjeg iskustva u hirurškim salama, raspoređena je u bolnicu u Bengaziju.

- Posle nepuna dva meseca, jedne večeri početkom oktobra, kako i zašto ne znam, došao je blizak pukovnikov saradnik i rekao mi da je odlučeno da budem deo Gadafijevog medicinskog tima - govori Nada. - Nije mi bilo svejedno. Osetila sam strepnju, strah, paniku, jer sam znala kolika je to odgovornost. Pitala sam: "Zašto baš ja?", a čovek mi je rekao: "To više nemojte da pitate."

Nada sa Gadafijem i lekarskim timom

Iste noći, naša sagovornica je prebačena helikopterom u jedan vojni kamp gde su joj rekli da će upoznati pukovnika.

- Nisam verovala, sve dok se, sat i po posle ponoći, nije pojavio na vratima - seća se Nada. - Ušao je sa širokim osmehom i pružio mi ruku, što je bio znak posebne pažnje. Rekao je: "Ja sam Muamer Gadafi", a moja reakcija je bila: "Ja sam Nada Minić." Trema je odmah prošla jer sam imala utisak da sam sa nekim najrođenijim. Na naredno pitanje da li bih radila za njega odgovorila sam da bi mi bila čast.

Samo deset sati kasnije naša sagovornica je bila u bolnici u Tripoliju.

- Verovao mi je od prvog trenutka, toliko da sam vrlo brzo brinula i o zdravlju njegove supruge Safije, sinova i ćerke - priča Nada. - Nikada nisam ništa pogrešila. Nikada nisam imala ni najmanji problem ni sa pukovnikom ni sa njegovom porodicom. Nikada neću zaboraviti kako su se poneli prema meni i organizovali mi put u Jugoslaviju kada mi je iznenada umrla majka. Tako se pomaže samo rod rođeni. Po povratku u Libiju sačekao me da mi izjavi saučešće, dok je predsednik Sudana čekao da ga Gadafi primi. Prijatelj sam bila i sa njegovom porodicom, a rastanak smo svi teško doživeli. Plakali smo. Otišla sam godinu i po posle bombardovanja Libije 1986, jer su sankcije bile takve da više nije bilo uslova za život i rad. Na rastanku, od gospođe Safije dobila sam zlatan privezak koji nosim samo u posebnim prilikama, a od pukovnika sat sa njegovim likom koji mi je na ruci, evo, već tri i po decenije.

ZVAO ME JE "ĆERKA LIBIJE"

KADA je 1989. došao na Samit nesvrstanih u Beogradu, samo pola sata po sletanju na aerodrom, pozvao me je njegov prvi saradnik i rekao da sa suprugom što pre dođem - seća se Nada. - Za nepun sat bili smo kod njega. Iako je, taj beduin u srcu, na Dedinju tada imao šatore, primio nas je u Tolstojevoj 2, raširenih ruku, sa širokim osmehom prijateljstva. Tada je upoznao i mog supruga. Pitao ga je da li me dobro pazi i rekao mu: "Moraš je čuvati, Nada je ćerka Libije". To je bio naš poslednji susret.


PROČITAJTE JOŠ: POTRESNO SVEDOČENjE "DIANINOG DETETA" O NDH: Sa osam godina završila u kući ustaše, ubili joj 86 rođaka, još traži brata Iku

ODLIKOVANjE

SVE vreme američkog bombardovanja Libije 1986. godine, Nada je bila uz libijskog vođu, iako su zbog teških uslova života i rada mnogobrojni službenici i lekari napuštali Libiju. Ona je ostala narednih godinu i po i zato je odlikovana libijskom Zlatnom medaljom zasluga za narod prvog stepena.

IZMIŠLjOTINE

SA mnogo ogorčenja Nada Sekulić govori o napisima koji su, objavljivani 2011. godine u vreme njegovog svrgavanja:

- Pripisivali su mu svašta, ali kao i svi oni koji su makar i sat sarađivali s njim, znam da su gnusne izmišljotine za dnevnopolitičku upotrebu. Pukovnik Muamer el Gadafi je bio veliki državnik i još veći čovek, koji je učinio mnogo da njegov narod živi bolje. Neka počiva u miru. Veliki selam el kaid.