Sve od 1973. i uspeha horora Egzorcist, opsednuti ljudi i sveštenici koji pokušaju da im pomognu bili su uobičajen lajtmotiv holivudskih filmova. Zbog toga se lako zaboravlja kako je egzorcizam stvarna praksa koja se i danas radi, na stvarnim ljudima. To nije nešto iz filmova ili iz srednjeg veka - dok ovo čitate negdje u svetu se verojatno upravo obavlja egzorcizam.


Odličan podsetnik na to je mučna priča iz stvarnog života Anelize Mihel, mlade žene koja je umrla u naletu brojnih egzorcizama, a po čijem je životu snmljen film "The Exorcism of Emily Rose". To se nije dogodilo u neko davno doba ili nerazvijenoj zemlji - već u Nemačkoj 1976. Priča o tome kako se to uopšte moglo dogoditi iz današnje temeljne analize služi kao jeziv podsetnik na vrlo stvarnu praksu egzorcizma, piše Grunge.

Iako životna priča mlade devojke zvuči kao nešto s čime se plaše deca kraj logorske vatre, taj zastrašujući scenario se odvio pre manje od 50 godina.

Anelize Mihel rođena je u malom graduKlingenbergu u Bavarskoj, u zapadnoj Nemačkoj 1952. godine, a svoj tragični kraj doživela je u 23. godini - 1976. godine.

Rođena je u izrazito pobožnoj katoličkoj porodici, a kako je njena majka 2005. ispričala, ona je (Anelizina majka) 1948. rodila dete izvan braka, čime je nanela ogromnu sramotu porodici, toliku da su je naterali da za dan svog venčanja nosi crnu haljinu. Majka se toliko trudila iskupiti za svoj greh da je s pobožnošću do Anelizina rođenja zabrazdila u drugu krajnost, odbacujući tadašnje reforme i modernizaciju Katoličke crkve. Uz to, njen je otac razmišljao o tome da postane sveštenik, a tri njene tetke su bile časne sestre. Kao rezultat toga, Anelize je kao prirodno osetljiva devojka, osećala pritisak ispiranja greha ljudi oko sebe. To je uključivalo spavanje na podu kao pokoru za sve one zavisnike o drogama koji su spavali po železničkim stanicama i sličnim mestima.


Ovakva porodica poslužila je samo kao pokretač noćne more koja se pretvorila u stvaran život do vremena kad je Anelizi kao tinejdžerki dijagnostifikovan fizički i mentalni poremećaj. Opsednutost - ili ne? Anelize je sa 16 godina počela da doživljava "pomračenja" svesti. Te je 1968. počela da šeta u transu, nesvesna šta radi, a uskoro je i mokrila u krevet. Ubrzo su počele i konvulzije. Neurolog joj je dijagnostifikovao epilepsiju temporalnog režnja, što može da uzrokuje napade, gubitak pamćenja i halucinacije. Nadalje, može da uzrokuje poremećaj poznat kao Gešvindov sindrom, zbog čega čovek deluje na preterano religiozan način. Počela je da uzima lekove za svoju epilepsiju i upisala se na Univerzitet u Virzburgu 1973. Međutim, uprkos lečenju koje je primala, stanje joj se pogoršalo i pala je u duboku depresiju te je razmišljala o samoubistvu.




Oko sebe je neprestano čula glasove koji su joj govorili da je ukleta, a gde god bi pogledala videla bi lice đavola. Tada je postala uverena kako ju je opseo demon. Kako izveštava Vašington Post, drugi su počeli da veruju u Anelizinu opsednutost kad nije mogla proći kraj slike Isusa Hrista dok je bila na hodočašću, odbila je da pije svetu vodu i odavala je snažan, "pakleni" miris.


Egzorcista iz obližnjeg grada potvrdio je njenu opsednutost, ali njegov je zahtev za egzorcizam dva put odbijen, s tim da je biskup morao odobriti obred. Nažalost, nije prošlo dugo pre nego su se biskup i drugi sveštenici predomislili.


UZNEMIRUJUĆE PONAŠANjE


Kako je Annelieseina majka rekla za Telegrafh, stvari su postale znatno gore kad više nije mogla proći kraj bilo kakve crkvene relikvije a da ne čuje glasove. Ubrzo se nije mogla odupreti kompulzivnim radnjama - radila bi od 400 do 600 čučnjeva na dan, sve dok to nije uzrokovalo pucanje ligamentima oba kolena. U jednom trenutku puzala je ispod stola i ostala tamo, lajući poput psa, dva dana. Jela je pauke i ugljen i odgrizla glavu mrtvoj ptici. Njeno se vrištanje čulo kroz zidove satima bez prestanaka, a znala je i urinirati po podu i potom ga lizati. Anelizina porodica htela je da potraži dalje psihijatrijsko lečenje za svoju kćer, ali Anelize je to odbila, moleći za verski zagovor. Anelize je, možda pod uticajem tada izuzetno uspešnog filma Egzorcist, tražila svog egzorcistu.



Želja joj se ostvarila 1975. - lokalni biskup Josef Štangl odobrio je Anelizin treći zahtev nakon što je dobila podršku sveštenika Ernesta Alta, koji je verovao kako je za njeno stanje odgovorno nešto gore od epilepsije i halucinacija. Biskup je župniku Arnoldu Renzu dodelio da zajedno s ocem Altom obavlja obred egzorcizma propisan 1614. pod uslovom da to čine u potpunoj tajnosti.


Slavni demoni


Obred egzorcizma izveo je prvi, ali nikako i zadnji put, otac Renc, 24. septembra 1975. Tokom svojih različitih seansi sa sveštenikom, Anelize je otkrila imena brojnih "uglednih" demona koji su je opseli. Kako se ispostavilo, telo joj je bilo nešto poput "VIP odeljenja za proklete". Duše za koje biste verojatno mislili da su bili zli ljudi, a ne pravi demoni - su se nadmetali za prevlast u njoj. Prema Vašington Postu, Anelize je bila domaćin dušama najvećih negativaca u istoriji: Kaina, Jude, Nerona, Lucifera i Hitlera. Te mračne duše govorile bi kroz Anelize, intonirajući zlu mudrost, pa čak i priklanjajući se jedna drugoj. Hitler - koji bi, prema Anelizinoj majci, govorio s primereno austrijskim naglaskom - izjavljivao je da su ljudi glupi poput svinja, što se čini u skladu s njegovom filozofijom. U međuvremenu bi "nastupio" Juda, verojatno ne preterano oduševljen Hitlerovim antisemitizmom.


Nadalje, Buzzfeed tvrdi da je jedan od Anelizinih demona bio ekskomunicirani sveštenik Valentin Flajšman, i iako Anelize nije trebala da zna ništa o njemu, uspela je dati tačne detalje o nestašnom ponašanju koje ga je odvojilo od crkve.


Nikad kraja egzorcizmima


Tokom sledećih devet meseci, seanse egzorcizma u trajanju od četiri sata održavale su se jednom ili dva puta nedeljno u pokušaju da se Juda i ostala demonska družina oteraju što dalje od Anelize. Ukupno se nad njom sprovelo čak 67 obreda egzorcizama, što je po bilo kojem merenju ogroman broj.


Otac Renc je dozvolio snimanje nekih seansi, a nekih 42 sata zvuka egzorcizama Anelize Mihel postoji, a ono što ti snimci sadrže je zastrašujuće. Glas na snimcima je neljudski i demonski, ona gunđa, grmi, šišti i pljuje, s gomilom psovki.

Tokom tih seansi, čak i dok je Anelize fizički propadala, ona je pokazivala, ono što su svedoci opisali kao nadljudsku snagu, a njeno je ponašanje postalo toliko nasilno da bi je morali držati dole, vezati je za stolicu ili na neki drugi način obuzdati da sveštenici budu sposobni da nastave da obavljaju svoje obrede. Otprilike u ovo doba Anelize je slomila sve kosti te isprekidala sve tetive na kolenima.


Tragična smrt


Vezanje za stolicu 67 puta, uz polievanje svetom vodom i sveštenikove molitve i vikanje kao deo egzorcizma nisu ono što je na kraju oduzelo život Anelize Mihel. Kako Vašington Post objašnjava, Anelizin osećaj odgovornosti da iskupljuje grehe svoje generacije nije prestao samo zbog skoro neprekidnih rituala egzorcizma. Tokom devetomesečnog razdoblja svojih egzorcizama, Anelize je počela da govori o mogućnosti da žrtvuje vlastiti život u ime pobunjene omladine i grešnih sveštenika za koje je smatrala da su žrtve modernog, grešnog doba.


Do tog trenutka zatražila je prekid lečenja epilepsije i oslanjala se jedino na egzorcizme. Potpuno je prestala da jede, planirajući da se izgladni kako bi "iskupila sve tuđe grehe". Telegraf je napisao da je do proleća 1976. Anelize bila pothranjena te je obolela od upale pluća. Iscrpljena od brutalnih obreda egzorcizma, bolovala je od temperatura i nije ništa jela ni pila, a podlegla je posledicama 1. jula 1976. Službeno, njena je smrt uzrokovana glađu i dehidracijom te je umrla sa svega 23 godine - s neverovatnih i mizernih 30 kilograma. Kraj njenog života, međutim, teško da je bio kraj i te mučne priče.


RODITELjI NA SUĐENjU

Ako ste kroz ovu priču postali besni na roditelje mlade devojke koji joj nisu pružili adekvatnu medicinsku pomoć, niste jedini. Dopuštanje mladoj bolesnoj devojci da se izgladni do smrti u svom ludilu bio je motiv da se njeni roditelji izvedu na optuženičku klupu. Kao što objašnjava Skeptoid, Anelizini roditelji i otac Alt i otac Lenz uhapšeni su i optuženi za nepažnju ubistva jer nisu uspeli da dobiju Anelize potrebnu medicinsku negu u posljednjim danima. Iako su prepoznali da je zastoj organa na kraju Anelize neizbežan, stručnjaci su otkrili da se Anelize mogla spasiti čak nedelju dana pre smrti samo sa najosnovnijom medicinskom negom.


Međutim, tužilaštvo je priznalo kako su roditelji išli svim mogućim putevima da bi pomogli svojoj kćeri te su od suda tražili samo da kazni sveštenike koji su insistirali na svojim obredima. Tužioci su se hteli zadovoljiti time da se roditelje proglase krivima, ali da ih se ne kazni jer su već dovoljno pretrpeli. Da bi ovo senzacionalističko suđenje postalo još gore, pobrinula se sama njena porodica koja je ekshumirala njeno telo pre suđenja jer je njena sestra imala viziju kako je njeno telo "netaknuto" u grobu, odnosno da se ne raspada.

Da se to pokazalo istinitim, to bi bio dokaz da se nešto natprirodno događalo i egzorcizam je bio opravdan. Ipak, telo se raspadalo opštepoznatim i prirodnim tokom.


IZREČENA PRESUDA


Toekom suđenja puštale su se snimci seansi egzorcizma kao dokaz njene opsednutosti. Nadalje, advokat porodice Mihel kojeg je platila crkva tvrdio je kako je egzorcizam legalna praksa koju ne zabranjuju nemački zakoni, već je garantovan ustavom o verskim slobodama. U međuvremenu je tužilaštvo na sud dovelo razne lekare koji su svedočili da devojka nije bila opsednuta, već je patila od fizičke i psihičke bolesti koja je proizvela brojne halucinacije, pa tako i efekte opsednutosti. Kako objašnjava Skeptoid, sva četvorica okrivljena su proglašena krivim, ne za nemarno ubistvo, već za manje optužbe.


Međutim, iako je sud izrekao blažu kaznu nego što je javnost očekivala, ona nije bila tako blaga kao što je predlagalo tužilaštvo. Dok je država tvrdila da roditelji ne bi trebalo da trpe kaznu, a sveštenici bi trebalo da samo plate kaznu, sud im je dodelio svima šestomesečne zatvorske kazne i tri godine uslovne kazne. Uprkos presudi, porodica je bila uverena kako su ispravno postupili. Anelizina majka rekla je da su egzorcizmi opravdani jer su Anelizine ruke nosile stigme kao znak da demone treba isterati kako bi Anelize mogla iskupiti grehe drugih. Rekla je da ne žali zbog smrti svoje kćeri jer je uverena da nije bilo drugog načina. Nasleđe u pop kulturi Egzorcizam Emili Roz (2005.) nesumnjivo je jedan od najboljih horora snimljenih u novom milenijumu. Delo definitivno nije nadmašilo Isterivača đavla (1973.), film koji je na platnima proslavio ovu temu, ali je neosporno ostavio dubok dojam na sve koji su ga pogledali. Priču zapravo pratimo kroz suđenje ocu Ričardu Muru, svešteniku optuženom za ubistvo Emili Roz (19) iz nehata. Naime, upravo je Mure nad njom vršio egzorcizam, i to nakon što je zamoljen od njene porodice da to učini jer devojci klasična medicina nije bila od pomoći.


Njna službena dijagnoza je glasila epilepsija i psihoza, ali budući da je djevojka tokom brojnih napada proživljavala 'demonske vizije i manifestacije', porodica i Mur zaključuju da je reč o opsednutosti. Porota tako tokom suđenja dobija na uvid užasavajuće detalje koji su obeležavali silne muke glavne junakinje, a upravo je to sažetak stvarne priče Anelize i njene porodice. Ipak, taj se tragični događaj pokazao kao inspiracija i drugim delima - pa je 2006. snimljen dramski film Requiem , dok je 2011. snimljen horor Anelize: The Exorcist Tales, poznat pod nazivom Paranormalne aktivnosti 3.


(express.hr)