IAKO je to u današnje vreme sve teže, Banjaluka, koja je nekada širom Evrope bila prepoznatljiva po kvalitetu zanatskih proizvoda, i dalje ljubomorno čuva i neguje svoje zanatlije.

- Dok je ljudi, biće i vremena, a dok je vremena, biće i satova! - počinje priču za "Novosti" najstariji i najcenjeniji sajdžija Dušan Kudra koji je zanat završio davne 1969. godine, a svoju radnju u Banjaluci otvorio je deset godina kasnije.

Za četrdeset i kusur godina radnog staža stekao je mnogo mušterija i prijatelja i, kako s ponosom kaže, nikada se nije pokajao što je izabrao zanat sajdžije.

- Sećam se, zaljubio sam se u satove i ovaj posao na prvi pogled. Dok sam pohađao školu za sajdžiju, svaki drugi dan se išlo na praksu, a ja sam išao svaki jer sam je obavljao kod privatnika. Tada se toliko cenio ovaj zanat da smo čak "kaleći" se na praksi znali, mi klinci, dnevno da zaradimo osam, 10 ili 12 dinara, a to je tada bio solidan džeparac - seća se Kudra. - Kada sam završio školu, otac me je pitao: "Šta ćeš sada?" Ja sam mu odlučno odgovorio: "Pa otvoriću svoju radnju." Na to mi je rekao da sam budala, jer u vreme komunizma, imati privatno bilo šta, pa i zanatsku radnju, značilo je biti lopov! Ipak, samo sam se nasmejao i nisam se dao omesti u svojoj ideji - kroz smeh nam priča Kudra.

Kaže, danas se satovi, pogotovo kod žena, koriste kao modni detalj.

- E, a takvima više traje baterije nego on sam. Sat je u stvari baterija koju u sebi sadrži, i od njenog kvaliteta zavisi koliko će on trajati. Moje mušterije posle moje popravke dobiju od mene godinu dana garancije, toliko dobiju i novi kada kupe - dodaje Kudra.

I banjalučki obućari imaju svoj moto: "Dok je ljudi i nogu, biće i obuće". Ipak, posao obućara u velikoj meri degradirale su izrazito niske cene nove obuće.

- Ubiše nas Kinezi. Prodaju narodu obuću po pet KM, a nama je to najniža cena popravke nekog para obuće. Najviša je 15. Sve je više onih koji se opredeljuju da kupuju "novo" bez obzira na to kakvog je kvaliteta, a bace na primer čizme od prave kože samo zato što su se pohabale ili oštetile. Da se mi pitamo, uvek bismo im preporučili da poprave te prave kožne, ali dobro, svako ima svoj izbor - priča nam 38-godišnji Goran Škrbić, koji je nasledio obućarsku radnju od oca Gojka, koji je takođe godinama bio obućar.

Škrbić kaže, teško se "krpi" kraj s krajem u ovom zanatu, ali ipak imaju svoje stalne mušterije zahvaljujući kojima nešto i zarade.

Nešto unosniji od ostalih je frizerski zanat. Slađana Radaković i Olivera Srdić pre nekoliko meseci, iako već godinama u ovoj profesiji, i same su otvorile salon. Prvih godinu dana se, kažu, u ovom poslu i "po trnju gazi", posle bi trebalo da ide mnogo lakše.

- Još skupljamo mušterije, a od njihovog poverenja zavisi kvalitet našeg prometa, odnosno zarade. Zasada nam jedva ostane po 150 KM kada namirimo državu, ali ako posao krene, za godinu dana trebale bi lepo od toga da živimo. Takva je praksa nas frizera. Uvek rizik postoji da sve bude uzalud, ali ako bismo tako razmišljali, ne bi nas nigde bilo - optimistična je Radakovićeva.


POVRATAK U KLUPE

KREATORI obrazovne i upisne politike u Srpskoj, ove godine napokon su poslušali glas brojnih poslodavaca i zanatlija o potrebama tržišta rada u ovom entitetu, pa su se u tekućoj školskoj godini u srednjim školama našla nova-stara zanimanja, poput tehničara za obradu metala, tehničara hortikulture, časovničara i zlatara i to posle više od 20 godina.

- Istina je i da neki stari zanati, poput kovača ili vunovlačara više nikome ne trebaju, ali bi se mogli promovisati kao turistički brend. S druge strane, postoji stvarna potreba za nekim zanatima koji su nestali iz obrazovnog sistema, a koji će sada, nadamo se, ponovo zaživeti - rekli su u Zanatsko-preduzetničkoj komori RS.