Teško bi bilo naći mladu ili sredovečnu osobu u Rusiji, koja je aktivno zainteresovana za društvene mreže i politički život, a da nije čula za „Vovana“ (Vladimir Kuznjecov) i „Leksusa“ (Aleksej Stoljarov). Oni su skoro legendarne šaljivdžije, naširoko poznate zahvaljujući seriji vešto izvedenih nameštenih telefonskih poziva kojima su ismejali ruske, ali i međunarodne slavne ličnosti (dospeli su čak i do Eltona Džona 2015. godine, kada je ovaj globalno prepoznatljivi zabavljač bio ubeđen da razgovara sa Vladimirom Putinom). Međutim, u poslednje vreme ovaj dvojac je svoju pažnju preusmerio na političare – strane predsednike, zvaničnike Svetske antidoping agencije, oligarhe koji finansiraju paravojne formacije…


Leksus: Pa, izgleda da je Ukrajina bila okidač. Postsovjetski prostor nije nikada iskusio takvu katastrofu. Patriotizam može da se ispolji na razne načine. Mi nastojimo da svojim aktivnostima dostavimo ljudima korisne informacije. Ne možemo da nazovemo sebe vojnicima informativnog rata. Tako nas doživljavaju mediji, naročito zapadni, ali mi to ne shvatamo tako. Stvorili smo novu vrstu novinarstva, neku vrstu ćaskanja. To je zanimljivije nego slušati neki intervju koji se ne razlikuje od zilion drugih takvih intervjua u medijskom prostoru. A ne možemo mi da budemo krivi za idiotizam koji pokazuju naše žrtve.
Vovan: Za neke, sigurno ne.

Leksus: Zapravo, za većinu ne. Ne zovemo sebe novinarima, ali radimo nešto što spada u to. Novinari preuzimaju naše šale i smicalice, pošto masa citata iz njih dospeva u medije.
Vovan: To je zato što namerno postavljamo pitanja koja mogu da zanimaju i novinare. Temeljno se pripremamo za svaku šalu, ne igramo se. To jeste neka vrsta novinarskog istraživanja, samo što je primenjena uz pomoć šala.

Vovan i Leksus priznaju da su se, u pokušajima da prošire okvire novinarstva, sapleli o nešto što je sinteza šaljivosti i novinarstva. Tvrde da ih ne uznemiruju pretnje ličnim sankcijama koje bi protiv njih mogle da izglasaju EU ili SAD.

Vovan: Valjda nemamo bankovne račune u Panami… Nas to ne plaši, Rusija je velika zemlja. Naravno da nam ne bi bilo drago, ali nismo uplašeni. Lično ne verujem da će da se spuste toliko nisko, jer mi ne predstavljamo nikakvo državno telo.
Leksus: Pa, sve je moguće…

Vovan: Istina, sve je moguće. Čak ni u Ukrajini ne pokušavaju da protiv nas podignu prekršajne prijave.

Ove šaljivdžije ne očekuju da njihova aktivnost ima bilo kakve globalne ili istorijske posledice. Ali novembra 2015. dospeli su čak do dokaza da je rukovodstvo radikalnih krimskih Tatara bilo umešano u terorizam u Hersonskoj regiji u Ukrajini, blizu Krima (eksplozivom su oštetili eletromrežu, ostavljajući celo poluostrvo bez struje na neko vreme).

Vovan: Neki ljudi kažu da pišemo istoriju. (Smeje se.) Mada, meni to deluje preterano. Ne mogu da kažem da smatramo da su naše aktivnosti mnogo pa značajne, ili da smo mi nekakvi superheroji. Ne. Mi samo radimo to što radimo, ono u čemu smo dobri, i što će možda koristiti društvu. Barem ova bombastična priča sa Krima o hvatanju lika koji je postavljao eksplozive na elektrotornjeve… Krimski Tatari su, u razgovoru s nama, priznali da stoje iza tog zločina. Tako da ima neke dobrobiti…

Na pitanje da objasne mehanizam svojih šala, koji je misteriozan za mnoge ljude ubeđene da takve smicalice zahtevaju nekakvu visokotehnološku opremu, šaljivdžije nam kažu da oni samo koriste laptopove i normalne kanale komunikacije, kao što su mobilni telefoni i skajp.

Leksus: Ne postoje zaštićeni kanali. Naše žrtve koriste obične, statične telefone. Ne postoje zaštićeni kanali komunikacije, kao što neki veruju. Postoje zvanični telefonski brojevi, i oni su dostupni, svako može da ih pozove. Oni postoje, a glavno je znati taj broj. Mi ih imamo.

Vovan: Najvažnije je da ih skreneš od sebe. Zaštićene linije može da koristi naša strana.

Leksus: (prekida) zaštićene linije postoje (unutar zemlje) kako nam niko ne bi ušao u trag i ne bi prisluškivao…

Vovan: Najpre moraš da pozoveš određeni broj, običan broj. Oni podrazumevaju da pozivač koristi zaštićenu liniju u svojoj zemlji, i zato se prebace na zaštićenu liniju u njihovoj – tako se dolazi do dvostruko zaštićene linije. Ali stvar je u tome da oni ne mogu da provere na šta ste se vi prebacili u tom trenutku.

Leksus: Telefonski poziv uvek prođe kroz standardne kanale komunikacije. Uvek. Međutim, mi govorimo o zemljama koje nisu u bliskim kontaktima…

Vovan: Ipak, nastojimo da sve što radimo ostane u granicama pristojnosti, kako ti razgovori ne bi izlazili iz okvira uobičajenih bilateralnih razgovora između dva lidera. Čak ni kad se razgovor završi, oni ne shvataju da su pričali sa šaljivdžijama, jer zaista veruju da je to bio poziv na predsedničkom nivou. Tako da smo izgleda veoma spremni za oponašanje svetskih državnika. Izgleda da niko ne može da primeti razliku.

Pročitajte još: Kako su Vovan i Leksus nasamarili Zorana Zaeva

* A šta je sa imitacijom glasova?
Vovan: Ne, to ne radimo. Nismo u stanju da imitiramo glasove.

* Stvarno?
Leksus: Nikoga ne imitiramo.
Šta, pretpostavljate da oni neće prepoznati glas?
Vovan: Da. Mi proučavamo istoriju odnosa.
Leksus: Gledamo video-snimke kako bismo uhvatili barem način govora.

* U zapadnim medijima Vovan i Leksus poznati su kao babaroge, zato što uspeh njihovih šala, koje preko društvenih mreža momentalno prodiru do svih krajeva sveta, pripisuju njihovim vezama sa ruskim tajnim službama. Komentarišući ovo, njih dvojica se stalno smeju.
Vovan: Zapadni mediji sve posmatraju iz svoje enigmatske perspektive. Svuda vide Putina. Oni vole da sve predstave kao delo FSB-a, a ne rad običnih ljudi.
Leksus: U stvari, oni koji nas ne vole imaju dva objašnjenja. Prvo je da su žrtve naših šala zapravo glumci, tj. da mi nismo ni zvali nikakvog predsednika, nego da smo razgovarali sa drugim šaljivdžijama, a da su snimci koje puštamo u stvari samo jeftine montaže. Ali čim stigne potvrda da su snimci autentični, u vidu reakcije nekog portparola predsednika koji je bio naša meta, odmah se aktivira druga grupa, koja misli da smo agenti FSB-a. Ostali ljudi nas posmatraju veoma pozitivno, i oni su većina. Oni veruju da nismo agenti FSB-a i da ne montiramo snimke, odnosno da postoji treće objašnjenje: ovo što radimo je čist društveni inženjering – a to je zapravo istina.
Vovan: Ljudi bi morali da prestanu da shvataju FSB kao biro koji koristi svakojake trikove.
Leksus: Oni su zatvorena organizacija.
Vovan: Sve tajne službe su odavno uspostavljene, one imaju svoje standarde i unutrašnja pravila. Naša aktivnost je i njima neobična, i oni ne osećaju nikakvu bliskost sa nama. Oni imaju svoje, davno uspostavljene kanale. Naša aktivnost je javna – sve što snimimo kačimo na internet – a proizvodi njihovog rada su poverljivi. Nekako mi se čini da nismo na istom.

* Je li izvodljivo da napravite šaljiv poziv Trampu? Ili nekom drugom iz Amerike?
Leksus: Jeste, sa bilo kim.
Vovan: Bilo bi komplikovano, ali što da ne? Mislim, izvodljivo je, mada je malo teže. Uglavnom radimo na postsovjetskom prostoru, gde imamo lična poznanstva. Ali vremenom… Uskoro će biti šala sa međunarodnim evropskim zvaničnicima.
Leksus: Probaćemo. Što da ne?
Vovan: Što da ne? Nije nemoguće.

Autor: Sergej Belous