PROSTRANI posed u Eruvalu, u regionu Pikardije, u departmanu Oaze, na putu ka gornjoj Normandiji. Iznad ribnjaka batrgaju se vilini konjici. Sunčeva izmaglica, i u podne, stvara, kroz filter žalosnih vrba i sitnih mušica, impresiju večitog rađanja dana. Naokolo, po Dadovom strogo neuređenom travnjaku, kotrljaju se neimenovani predmeti, kao životom porušeni čunjevi. Zeva od laganog prepodnevnog umora čeljust oglodanog automobila, garniranog kostima. Oslikane boce popijenog vina. Kroz prozor, unutra, iscrtana sudopera i skica iz domena psihološkog nadrealizma na naslonu ve-ce šolje. Napolju, u mrku zemlju posađena baštenska stolica, i nad njom još jedan let, onog konjica.

TAMO gde je na kaldrmisanoj esplanadi Ana od Austrije, sa sedmogodišnjim sinom Lujem Četrnaestim, položili kamen temeljac, zahvalna Bogu što joj je podario naslednika krune, talasi svetlosne kupke padaju direktno na sat u pročelju pariske crkve Val de Gras i pokušavaju da zaustave vreme. Ovu zamišljenu scenu, zaleđenu sunčevim sjajem na pozornici od belog kamena, svakodnevno pomno osmotri Ljuba, pre nego što se basamacima popne visoko u atelje, da na svojim slikama, kroz nadrealne otvore na olovnom krovu, traži i pronađe tu istu svetlost.

Pročitajte još - ZAPISI IZ PARIZA: Klađenje

NA nosećoj gredi Nojeve barke niskih tavanica, mačka ispreda popodne. Dnevne novine bez datuma ispisuju istoriju na prašnjavoj polici. Zaboravljene u ovećoj činiji, na stolu, u slatkom sosu umiru datule. Pauk smišlja novu mustru za plafonski ćošak. Lastavica pronašla put unutra kroz čvrknuto staklo. Note Čarlija Parkera cure niz drveni stub. Čvornovate Petrove šake s dva prsta drže četku i vešto se s ježevima bodu na platnu. Odnekuda dopire šum nevidljivog mora. Ona mačka nanjušila papaline. Kroz prozor, stablo u cvatu. Sa slike miriše so. Kosa se njom inhalira. A Petar udiše njene čemprese. Oboje samo dugo posmatraju slike u nastajanju, a onda neko prvi uzme datulu da ušećeri dan.

BAŠKARE se kosti i ptičje pero. Zloslutnica natkrilila lobanju. Taširanim podom protrčava odnekud prepariran pacov. Presa stegla sunčev zrak. Isečci, komadi, kisela tečnost. A unutra, ipak, toplo. Na dnu tiganja, u crvenoj vatri ulja, nasuvo se kuva boja. Požari spaljuju platno. Klate se vešala u socijalnom buntu. To u Aveniji Vladimira Iljiča Lenjina njegov imenjak diže slikarsku revoluciju. Stotine staklenih otvora na krovu industrijskog hangara propuštaju svetlo da poseti slikarski stan. Na stočiću, kafica dobrodošlice. Poređana platna, monografije i četka da nam očisti svest.

S VRHA zgrade u Ulici Irvena Leverijera, astronoma i osnivača moderne meteorologije, Bata i Ljubinka predviđaju kakvo će da bude opšte vreme. Ljubinka, na raskrsnici ispod vizantijskog plavetnila, oprezno pogledava na sve četiri strane sveta, pa se duhovnim mirom vraća u budućnost. Bata, uz inat, uzburkao džadu, naherio onaj njegov grad, pa nas ljuljuška sve u njemu. Zavrteo nas, opio na toj vrtešci, sve dok nam, tako sluđenima, i u ovom urbanom haosu ne postane lepo.

Nestaje jedan Pariz.

Grad, koga više nema.