VINI Džons je opasan momak. Bio je to na terenu, dok je kao fudbaler osamdesetih i devedesetih više udarao protivničke igrače, nego loptu. Nastavio je krajem devedesetih kada je kopačke okačio o klin i postao akcioni heroj u holivudskim filmovima. Huligani, kriminalci, ubice i likovi koji ne govore mnogo, ali dobro udaraju - uloge su rezervisane za njega.

Titulu” žestokog momka opravdao je i u privatnom životu - prvi put kada je 1998. osuđen zbog fizičkog napada na komšiju, i nekoliko godina kasnije, kada je pijan u avionu ošamario jednog putnika i pretio posadi da će ih pobiti.

Nije ni čudo onda što je Nacionalna geografija izabrala baš njega za domaćina serijala “Vini Džons: Najžilaviji u Rusiji” (četvrtkom u 20.55). Kroz šest epizoda, gledaćemo na sve spremnog Engleza u najvećem izazovu do sada - dok se u Rusiji suočava sa nekim od najopasnijih poslova na svetu. Među njima su i telohranitelj bogatih Moskovljana, građevinac u Vladivostoku, lovac na Kamčatki, mašinovođa unutar arktičkog kruga.

Preživeo je Džons surovu rusku klimu, susret sa medvedom i mafijom, vožnju sa Rusima koji umesto vode piju čistu votku. I sve to zajedno bilo mu je lakše nego razgovor sa novinarima u Madridu, gde je došao da promoviše serijal čije emitovanje kreće u 170 zemalja širom sveta.

Pojavio se Vini u stajlingu na kome bi mu pozavideli najveći srpski dizelaši - trenerci, majici, patikama i kačketu. Kajle nije bilo, ali tetovaže na rukama nije krio. Kao ni dosadu.

- Ne znam ništa o Srbiji. Nisam čuo ni za vaše fudbalere - udara Vini na sujetu dok na komadiću papira nešto žvrlja, ne prestajući to da radi tokom čitavog razgovora.

U želji da proverimo da li se ispod fasade grubijana krije nežna duša, pitamo da li bi umesto u dosadašnjim žestokim akcijama voleo da zaigra i u nekoj romantičnoj komediji.

- Naravno. Mogu da zamislim sebe u takvoj ulozi. Voleo bih da dobijem šansu da glumim još nešto i bilo bi to veoma zanimljivo za mene.

* Šta vam je bilo najzanimljivije u Rusiji?

- Svakako posao telohranitelja za jednu bogatu rusku damu. Prošao sam surov trening u elitnoj ruskoj akademiji u kojoj se obučavaju oni kojima je posao da štite bogataše. Morao sam da naučim da napunim pištolj za samo sedam sekundi, a bilo je tu i borbi prsa u prsa. Ali, nije to uopšte loš posao. Ta dama je imala tri telohranitelja - jednog koji ju je vozio u “ferariju”, i dvojicu koja su je pratila u “bentliju”.

* Koji je najteži posao?

- Teško je izdvojiti jedan. Sve su to vrlo ekstremni poslovi. Na primer, radite na železnici sa toliko mašina koje se u svakom trenutku mogu pokvariti, a pri tom je napolju minus 50 stepeni. Ili štitite medvede od naoružane grupe koja ubija ove životinje zbog krzna. Da ne pričam o građevincima u Vladivostoku koji moraju da menjaju svetlo na 220 metara visokom Zlatnom mostu ili zgradama koje su toliko visoke da vidiš helikoptere ispod sebe. Pogled je neverovatan, ali bezbednost je nepostojeća, jer oni sve to rade bez zaštitnog pojasa. Da budem iskren, bilo je mnogo trenutaka kad sam se pitao: Zašto sam ovde?

FUDBALERI KAO ROK ZVEZDE DANAŠNJI fudbal i onaj koji se igrao osamdesetih nemaju mnogo sličnosti, smatra Džons. - Danas su fudbaleri brži i bolji tehničari. Osim toga, nisu više samo sportisti, već imaju status filmskih i rok zvezda. Ali, ne volim kad čujem bivše fudbalere kako sve to porede, jer to nije fer. Kao što su TV uređaji osamdesetih bili drugačiji od onih 2013. Nema poređenja, to su dva stila.

* Kakvi su Rusi?

- Nepoverljivi. Sumnjičavi. Bilo je onih koji su nas pitali da li smo špijuni. Nije bilo lako slomiti barijere, ali jednom kad steknu poverenje u vas, veoma su topli i prijateljski nastrojeni. Odvedu vas u svoju kuću, gde vas dočekaju za stolom punim hrane. Sećam se situacije na građevini gde rade stvarno žilavi momci smrknutog lica. Neprijateljstvo prema nama u početku se gotovo moglo opipati, ali kad su se opustili, pokazali su mi ogromnu kolekciju di-vi-dijeva, među kojima je mnogo mojih filmova. Tražili su da se slikaju sa mnom, a kad vam opasan Rus traži da se slikate, ne možete da kažete ne.

* Da li ste bolji kao fudbaler ili glumac?

- Ne sudim sebi. Igrao sam fudbal najbolje što mogu. Tako i glumim. Uvek sam voleo vesterne. Džon Vejn mi je omiljeni glumac. Ali, nikad nisam sanjao da ću postati glumac - filmovi su došli sticajem okolnosti. Fudbal je druga priča - kao dečak, ležao sam budan noću, maštajući da ću jednog dana biti profesionalni fudbaler.

* O čemu sada maštate?

- Voleo bih da nastavim da porodici obezbeđujem dobar život. I da i dalje da uživam u onome što radim. Da se bavim glumom, možda da režiram u budućnosti, pecam, igram golf. U ovom trenutku sve je kako treba.

* Jeste li u privatnom životu opasan ili nežan momak?

- I jedno i drugo. Obe strane postoje u meni, kao, pretpostavljam, i u svakom čoveku.

* Kako sada gledate na nasilne incidente iz svoje prošlosti?

- Sa osmehom.

* Ne biste ništa promenili?

- Ne. Svakako ne mogu da promenim, pa nema ni svrhe govoriti da bih to voleo. Nema kajanja. Urađeno je šta je urađeno. Idem dalje. Svakako sam sad drugačija osoba. Mnogo drugačija. Tad sam bio u dvadesetim, sad sam u četrdesetim. Stariji sam. Mudriji. Ne možemo da imamo 20 godina čitavog života.

* Imaju li ljudi predrasude prema vama?

- Ne znam. Nisam ih pitao.

* Zato što vas ne zanima šta ljudi misle o vama?

- Tačno. Ne zanima me. Važno mi je šta misle moja porodica i prijatelji. A ostali? Nemam ja vremena za gubljenje pa da se brinem šta ćete vi misliti o meni. Dok sam bio fudbaler, dešavalo se da igram veoma dobro. Sutradan kupim novine i oni pišu da sam bio očajan. Tada sam naučio važnu lekciju: možete zadovoljiti neke ljude nekad, ali sve i uvek – nikad.


MOGUĆ NASTAVAK

KOLIKO je serijal “Vini Džons: Najžilaviji u Rusiji” ambiciozan, potvrđuju reči izvršnog producenta Harija Bela.

- Mi smo prva ekipa u istoriji koja je snimala na ruskoj železnici, pecala u Beringovom moru, došla do severne Kamčatke. Ispred kamere smo imali ljude koji kameru nikad nisu videli, a zapravo, ni televiziju ne gledaju. Voleli bismo da nastavimo sa potragom za najopasnijim poslovima, u Aziji i Južnoj Americi, na primer, ali čekamo da vidimo kako će publika reagovati na Rusiju - kaže Bel.