ON je “Stranac u noći”, koga kroz život vodi “Sjaj u tami” i koji zna veštinu koja se zove - biti srećan. Massimo Savić - čovek iskustva, simbolike, autentičnosti, kontrasta, umetnosti i emocija.

Iluzionista koga, već trideset pet godina, istim putem vodi spoznaja da se bavi nečim čija se težina ne može izmeriti, ali se, zato, može sagledati, osetiti i prepoznati njena vrednost. Muzika.

Neraskidivi deo njegovog bića, kreacija kroz koju izražava sebe i svoj život, svoj svet koji je stvorio na temelju vere u svoje ideale i magiju stvaranja. Svet u kome čuva svoje najveće vrednosti i najskrivenije tajne, i u kome lice “Dorijana Greja” nije “Lice varalice”. Novim albumom, “Sada”, možda, više nego ikada, otkriva sebe i svoje lice, kao i ono, nama nevidljivo, što njegov portret, danas, oslikava.

Uspeo je da pronikne u suštinu i smisao, ne samo muzike, već i samog čoveka, ljubavi, porodice i, što je najvažnije – sebe, što nam i opisuje u ovoj priči, naslovljenoj naslovima njegovih najnovijih pesama, iza kojih se krije jednostavan i veličanstven dar - sam život.

* Da li još uvek u sebi nosite „Sjaj u tami“ i kakav je on, u odnosu na pre trideset pet godina, u pogledu sopstvenog ostvarenja, zadovoljstva i, generalno, života?

Uvek sam pokušavao da težim nečem višem, boljem, a tako je i danas, iako bi čovek, možda, pomislio da sam se umorio. Ali, nisam. To je nešto prirodno, iskonsko u meni. Generalno gledajući, zadovoljan sam načinom na koji sam se, možemo reći, do sada, ostvario. Ali, ne mislim da je ovo sve što mogu dati, ima još puno prostora i, iskreno, radujem se budućnosti.

* Kada danas, u ovim godinama, posle toliko iskustva, neprolaznih pesama, traga koji ste ostavili, izgovorite „Sada“, šta sve staje u tu reč, i kakvu priču nam donosi istoimeni album?

Stane toliko toga, ali, možda se sve može sažeti u jednu reč - ja. Ono što vidite sada - to sam ja. Sve što je iza mene, sve dobro i loše što se dogodilo, sve me je to izdefinisalo kao osobu, kao ono što jesam - sada. I znate, ponekad me pitaju šta bih menjao, a ja sam, nekako, siguran u jedno - ne bih baš ništa menjao u prošlosti, upravo zbog ovog sada. Jer, sada sam otac prekrasne kćeri Mirne, suprug divne Eni i muzičar koji radi muziku koju voli i od toga živi. Mogu li poželeti više? Album donosi mene - sada. Sve što sam postao, sve što jesam. Sa svim prednostima i manama. Zato je i “cover” takav, prikazuje mene na počecima i mene sada.

* Kakvo je „Lice varalice“ i da li je vaše nekada bilo takvo, ili to nikada sebi niste dozvolili?

Svako nekada nosi neku masku, neko lice varalice. Nekada to činimo da bi smo olakšali svakodnevnicu, nekada da drugima olakšamo stvari, nekada to radimo s nekim lošim namerama. Važno je samo da lice varalice ne postane naše jedino lice. Moje lice je ono koje vidite. Ja ne skrivam ništa. Kada se pogledam u ogledalo, vidim baš ono što jesam - otac, suprug, muzičar - ja, sada.

* Koji potez u životu vam je bio „Previše“, a koji, možda, “premalo”, i šta vam je to donelo?

Teško je to reći. Vrlo težak trenutak, koji sam jako loše podneo, bio je kada sam imao ideju kako, opet, da pokrenem svoju karijeru i, jasno, dolazim u “Croatia Records”, nekadašnji “Jugoton”, sa kojim sam sarađivao. S obzirom na to da nikada nisam prekidao ugovor, smatrao sam sebe jednim od onih koji su ostali verni toj firmi i da zaslužujem, bar, pristojan sastanak sa direktorom. Međutim, kada te neko ostavi da sediš u hodniku četiri sata i kada ti, onda, neko drugi kaže: “Pa, zar nisi shvatio da ne želi da te primi?”, to su stvari koje teško prebrodiš. Ali onda, pomognu ljudi kao što je Boris Horvat iz “Aquarius” - a, koji je, oberučke, prihvatio moju ideju o ponovnom aktiviranju, i danas se “Croatia Records” može samo šlepati na naše uspehe. Kad god mi napravimo jedan uspeh, u koji se jako puno ulaže, eto, odmah, vađenja iz fioka nekih starih pesama i objavljivanja kompilacija.

* U čemu ste, kao ličnost i umetnik, „Paranormalni“, i na koji način vas to oslikava?

Umišljam da sam, u jednu ruku, sasvim normalan. Ja najviše želim, priželjkujem i volim duševni i fizički mir i toga se držim. I inače, živim vrlo povučeno, vrlo privatno. U moj dom nije, nikada, ušao niko iz medija. Jednostavno se čovek, s godinama, menja. Nekada sam mislio da moram biti svuda i da će mi nešto pobeći od života, da ću izgubiti vreme ne budem li učestvovao. Međutim, nakon trideset četiri godine profesionalnog rada, jasno je da se dogodi „overload“, u smislu da čovek hoće da se povuče, bude sam sa sobom i uživa u samoći. Ja, apsolutno, uživam u samoći! A ono što želim, to su dobri snimci, jer moram biti presrećan pozicijom koju imam, s obzirom na to da je muzička kultura, kod nas, jako nisko pala. Mi možemo sve proglasiti umetnošću, ali ako umetnost vole mase, onda to nije umetnost. Ne može da bude. Muzeji nemaju izložbe na stadionima. Nikako se ne upoređujem sa tim tipom umetničkog kvaliteta, ali, pošto radim muziku koja je, oduvek, bila beskompromisna i posvećena umetnost, moram biti srećan sa pozicijom koju imam. I ne smem se ljutiti i tražiti mnogo više, jer, čini mi se da sam dosta toga napravio, s obzirom na to na koju zemlju bacam svoju muziku.

* Od „1000 ljudi“, koji su najvažniji u vašem životu?

Onaj ko je sa mnom više od dva puta porazgovarao u životu, zna ko su moji oslonci. Moja supruga Eni i naša predivna kćer, Mirna. Veliko mesto u mom životu ima porodica moje Eni, već dugo. Znate, tek uz suprugu i njenu porodicu, postao sam čovek. Pre sam bio obična stihija, koja je imala bogomdani, nezasluženi talenat. Da bi tačno znao šta ćeš sa talentom, potrebna je kultura i staloženost. Kad sam shvatio da porodični mir toliko blagodeti donosi mom stvaralaštu, sve se nekako poklopilo. Nikome ne dajem savete, jer je ljude teško menjati. Svi smo takvi kakvi smo. Imao sam sreću da shvatim, da njena porodica funkcioniše upravo onako kako treba. Odrastao sam u, donekle, disfunkcionalnoj porodici, tako da sam, tek kada sam upoznao suprugu i njenu porodicu, shvatio šta znači zajednica u pravom smislu te reči. Njeni roditelji su mi postali uzori. Pomislio sam - ako to budem postigao, biću pravi “frajer”. Još uvek učim, ali, idem ka tome.

* Kako se „Šapće tuga“ i ko je, u tom smislu, vaš najverniji slušalac?

Tuga se šapće onda kada ne želite naglas izreći ono najbolnije i najteže. Srećom, ja uz sebe imam osobe kojima mogu šapnuti sve svoje tuge. Pre svega, mislim na moju suprugu, koja je, možda, čula i previše mojih tuga. Ali, ona zna koliko ja cenim što je uvek bila kraj mene i zna da me je spasila.

* Koliko tuge ima na vašem licu, koju, možda, ne vidimo?

Zapravo i nema previše. Imam jednu veliku sreću - stalno, veliko poštovanje prema samoj činjenici da stojim pred ljudima i nešto izvodim, a pritom su ti ljudi platili ulaznicu za to. Uvek mislim da nisam dovoljno vredan svega toga. I kako mi je to stalno u podsvesti, jedini način da pobegnem od tih misli je da totalno uđem u muziku koju izvodim. Tada sam u jednoj „auri“. Zaštićen od sveta svojim spojem sa muzikom. Bezrazložno potpuno, najverovatnije, jer su to produkti mojih i svih ostalih nesigurnosti, ali, u ovom slučaju, to je sreća, jer onda ljudi misle da, zaista, dobiju umetnika uronjenog u posao koji radi.

* Kakvi su „Brodovi“ vašeg života i karijere, a kakva mora kojima plove?

Može se reći da je moj životni put bio trnovit, ali mislim da je to bio dobar put za mene. Svi su putevi različiti i originalni i svako može graditi svoj „mikro“ i „makro“ svet. Sve je stvar odabira. Život je kao i „Windows“ na kompjuteru, stalno ti otvara bezbroj mogućnosti da odabereš svoja dalja kretanja.

* Kojim rečima opisujete „Simfoniju“ svog stvaralaštva?

Ono što morate znati o meni je da nikada nisam imao ugrađen „celebrity“ momenat. Ja nisam ušao u muziku da bih bio popularan, da izađem iz anonimnosti. U vreme „Dorijana Greja“, bio sam, samo, gitarista koji je, povremeno, pevao. I želeo sam da budem najbolji mogući gitarista. Ali, kao što vidite, sve se to promenilo.

* Za šta, još uvek, „Niste spremni“?

Možda jedino na šta nisam spreman je baciti rukavice i reći: „Gotov sam!“. Morate shvatiti da se ne bojim smrti, kao takve. Kada dolazi do takvog pada sistema u telu, svest je nešto diskutabilno, ali me ljuti zašto mi je data tolika perceptivnost, toliki osećaj za ritam, a i tolika inteligencija. Zašto, ako se sve to, jednom, mora ugasiti? Čovek poželi da bude insekt. Letiš okolo, nemaš spoznaje, samo znaš da moraš nešto usisati. Nemaš koncepciju o smrti. Ne poznaješ reči. I ne poznaješ dubinu nijedne stvari. Tako umirati je, sigurno, lako.

* Da li, u ovom trenutku svog života, možete da kažete: “„Znam“ šta je sreća”?

Apsolutna sreća je besmrtnost. Apsolutno nedostižna činjenica. Od trenutka kada se rodimo, gašenje počinje, tako da je, samo, stvar u tome koliko dugo će ta vatra našeg života tinjati i šta će ostati iza nas.


DVA ANĐELA U TAMI

Kakav je put „Anđela udvoje“ i ko je vaš anđeo?

Imao sam u životu nekoliko anđela, ljudi koji su se samo pojavili i, uprkos svemu, pa čak i uprkos meni, ostali su kraj mene. To su pravi anđeli. A moja dva anđela, moja dva svetla u tami, supruga i kćer, su moj put i moja sreća.