IVANA Peters je negativ domaće muzičke scene u kome se ogledaju kvalitet, autentičnost i glas o kome je suvišno govoriti. Njena svetlost je, na jedan način, crno-bela, ali su zato fotografije njene muzike i njene ličnosti kaleidoskop emocija kojima je davala imena kroz pesme koje, više od dve decenije, nemaju alternativu.

Bol i ljubav su izvor njene kreacije, reči način da muziku pretvori u život i istinu. Karijera bez mrlje i mistifikacije. Život, kako kaže, kao voda, ali srećan.

Ipak, iako je pijedestal njenog vokala netaknut, pitanje je da li je, u današnje vreme, to dovoljno i koga postavljamo na lažne pijedestale, zaslepljeni negativom onoga što danas zovemo muzikom. Kroz ovaj intervju, možda, otkrijemo koliko smo zbunjeni.

* U skladu sa nazivom vaše pesme „Reci“, šta je u životu važno reći naglas i da li to donosi rasterećenje, a koliko ćutanje, s druge strane, predstavlja teret?

Mislim da reči podrške, hvale i ljubavi uvek treba izgovoriti, kao što je i konstruktivna kritika dobrodošla, dok reči koje nemaju za cilj da pomognu, u bilo kom smislu, treba prećutati. Trudim se da, koliko god mogu, kontrolišem svoje reči ali je to, ponekad, nemoguće zato što sam samo čovek i nekad izgovorim ono što ne mislim, što je normalno. S vremena na vreme, dok razgovaram sa svojom ćerkom, namerno kažem nešto pogrešno ili odreagujem kako ne treba, da bi i ona videla da je u redu pogrešiti, da niko nije savršen i da su svi ljudi skloni tome. Često mi se desi „što na um to na drum“, ali pokušavam da naučim da je ćutanje, ponekad, zaista zlato. Pravi balans sam našla tako što uvek govorim istinu. Nikada nisam umela da lažem. To je jače od mene. Ne umem da kalkulišem i da se foliram i ne razumem takve ljude, iako ih je sve više.

* Da li su reči koje pišete i iskazujete kroz pesme mnogo konkretniji i dublji odraz vaše ličnosti od onih koje izgovarate u svakodnevnom životu?

Potpunije se izražavam kroz pesme, zato što te reči, podstaknute melodijom, uglavnom, dolaze iz nekog dubljeg razmišljanja, koje je, možda, i nesvesno. Dok pišem, najiskrenije emocije izlaze iz mene i zato skoro sve pesme imaju veze sa nečim što se desilo meni ili nekim bliskim ljudima. U životu se reči, za razliku od pesama, biraju drugačije, ali se uvek trudim da budu iskrene. Nisam diplomata, ali ni konfliktna ličnost i tokom karijere nisam imala mnogo sukoba sa ljudima. Nikada se nisam lažno predstavljala, najnormalnije sam sa svima komunicirala, kao što to činim i danas, i nije bilo potrebe ni za kakvim teškim rečima, čak i kada su se dešavali nesporazumi. Najteže reči se, nažalost, uvek izgovore u krugu porodice, jer tu imamo najviše slobode, a porodica uvek prašta. Međutim, tu posebno treba voditi računa da najdraže ljude nepovratno ne povredimo.

* Autentičnost vašeg muzičkog izraza ne bledi. Koliko vam je, ipak, teško da se prilagodite novim pravilima na današnjoj muzičkoj sceni?

Od moje petnaeste godine, kada je muzika u pitanju, sve se nekako otvaralo, kao domine. U momentu kad sam napravila pauzu zbog zdravstvenih problema i nedostatka kreativnog naboja, zbog čega je „Negativ“ i prestao da svira, te domine su se zaustavile. Danas, kad treba da nastavim dalje, suočena sam sa mnogo drugačijom situacijom na muzičkoj sceni. Jednostavno, taj niz se prekinuo i sve se promenilo. Talenat mi je otvarao vrata, nikada ništa nisam planirala, samo sam prihvatala prilike. „Tap 011“, „Negativ“, koncerti - za mene je to bio život. Sada je potrebno da se mnogo više trudiš da bi skrenuo pažnju na sebe. Verujem da je umetnost i dalje u muzici, ali je toliko ugrožena da je otišla u avangardu i nema prostora da se iskaže jer je mediji, gotovo, i ne prate.

* Da li je iz tih razloga i vaša karijera na pragu pomenute avangrade, iako ste jedan od, ako ne i najbolji ženski vokal na ovim prostorima?

Posle toliko godina bavljenja pevanjem i muzikom, imala sam želju da i sama nešto uradim. Uvek sam bila u nekom bendu, niko me ne doživljava kao solo pevačicu. U jednom momentu, poželela sam da imam svoju pesmu i snimila sam „Reci“, ali sam naišla na zid, zato što se nisam bavila muzikom na način na koji se to danas radi, odnosno muzika je za mene predstavljala rad u studiju, koncerte, emitovanje pesama na radiju, gostovanja u emisijama, snimanje spotova. Danas su radio stanice, osim nekoliko izuzetaka, za mene, koja sam dvadeset godina na sceni, potpuno zatvorene. Da li to znači da nisam dovoljno dobar muzičar, pa moram da prolazim kroz neke provere slušanosti i slična, nova pravila!?

* Na koji način je moguće srušiti taj zid i boriti se protiv nepravde?

Mislim da to ima veze sa ljudima koji vode radio stanice, a koji čak i nisu muzičari. Postoji mreža od nekoliko radio stanica koje diktiraju šta se sluša, što je često daleko od prave muzike, već nešto trenutno aktuelno, čiji se kvalitet meri brojem klikova na You Tube-u. Ne omalovažavam ničiji rad i trud, ali mislim da je sistem pogrešan i da oni taj sistem opravdavaju. Iz zemalja poput Velike Britanije ili Nemačke, preuzeli smo određeni model programa i slušanosti, koji nema nikakve veze sa nama, jer oni imaju potpuno drugačiji sistem vrednosti. Ovde ljudi i ne slušaju „Negativ“, jer nemaju izbor. Kada sam reagovala, pravdali su se rečima da ni određene pesme Zdravka Čolića nisu prošle. Kako je to moguće!? Nije to ista vrsta muzike, ali zar ih nije sramota? Ne može neko ko se ne bavi muzikom da određuje šta će da se sluša. Ja sam sa pesmom „Reci“ gostovala na nekoliko radio stanica i to je sve. Danas je bukvalno sve drugačije i to je veliki kamen spoticanja za kvalitetne muzičare.

* Jeste li, uprkos tome, ipak, zadovoljni onim što ste do sada ostvarili, tragom koji ste urezali u muzički ambijent ovih prostora? Da li je dovoljno?

To me motiviše. Imala sam neke ponude i mogućnosti da odem iz zemlje, ali nisam mogla. Jednostavno, takav sam tip, vezana sam za ljude ovde i to bi za mene bilo veliko mučenje. To je bio moj izbor, ne kajem se i suštinski sam veoma zadovoljna jer mi je talenat mnogo toga omogućio. Možda sam negde mogla više da poguram, ali onda bih se, verovatno, osećala drugačije i to ne bi bilo to. Ovo sam ja i to je ono što čujem u pozadini, što šušti iza mene - jedan stabilan integritet. S druge strane, priznajem da umem da budem lenja i možda je ta navika da mi se sve otvara samo od sebe uslovila da se ušuškam u tu zonu komfora, što nije uvek dobro. Moram, ponekad, više da iskoračim sa mesta na kome stojim.

* Ako bismo “razvili” negativ vašeg života i karijere, koje fotografije su vam, za sada, najdraže?

Ako govorimo o prošlosti, najdraže su mi fotografije sa putovanja, sa grupom „Tap 011“. To su nezaboravna iskustva, baš smo uživali u tom periodu. Bili smo deca i sjajno smo se provodili. Danas su to slike iz života sa mojim detetom, ta predivna sećanja na sve naše dosadašnje trenutke. Neka su bukvalno na fotografijama, neka u mislima, ali podjedanko uživam u svakoj slici. Muzika i Sara su moj svet u kome sam srećna i ostvarena.

* Kakav je taj svet, posebno kada je Sara u pitanju?

Prilagođavam se njenom ritmu, željama i potrebama. Veoma je autentična osoba, kako u emotivnom smislu, tako i u pogledu talenta. Šta će da uradi sa tim, da li će biti vanserijska pevačica i muzičar, kao što može, ostaje da vidimo. To će biti njena odluka. Čime god da odluči da se bavi, ja ću biti srećna i podržati je.

* Oduvek ste bili “pozitivni negativ” kao pojava, ličnost i vokal. Čini se da ste sada postigli stabilnost, mir, i zrelost, postali blaži i pristupačniji. Više zračite optimizmom nego ranije. Koliko su te promene važne u vašem životu?

To svi komentarišu, iako ja sebe uopšte tako ne doživljavam. Još uvek mislim da sam prebrza i da reagujem burnije nego što treba, a ljudi mi govore kako sam blaga, topla, nasmejana. Suštinski jesam vedra osoba, ali to ne znači da sam otupela, nego da sam mnogo jača nego što sam bila, približnije znam šta želim, a šta ne želim, i više ne verujem tako lako u neke stvari zbog kojih bih ranije poletela za poslom ili nekim situacijama u privatnom životu. Mnogo sam stabilnija i sigurnija u sebe i to se, možda, odražava kroz tu blagost. Dakle, manje sigurna u sebe - burnija i brža, više sigurna u sebe - mnogo mirnija i staloženija. To ima veze sa samopouzdanjem. Sve je u balansu i dinamici. Ne znam da li se to desilo kada se Sara rodila ili je došlo vremenom, ali promenili su mi se prioriteti. Morala sam malo da se smirim. Sada je sve onako kako treba da bude. Jedino što mi fali je više muzike i rada. Volela bih da imam studio u kome bih mogla da stvaram svoju muziku, da stvaram Sari, da radim za kolege. To je jedino što mi nedostaje, inače sam u ovom periodu života zaista mirna i spokojna.

* Da li to znači da ste pronašli, kako jedna vaša pesma kaže, pancir za srce?

Mislim da sam ga nabavila. I to specijalan pancir za srce, pošto više ne može da me pogodi nijedan metak. To verovatno ide s godinama i iskustvom. Imam četrdeset četiri godine, brak iza sebe, divno dete, dobar odnos sa bivšim mužem, sjajne pesme i ušla sam u fazu da prihvatam ono što mi život servira. Nemam nerealna očekivanja i ne pravim planove, osim kada je Sara u pitanju. Zbog nje moram da razmišljam unapred, da se potrudim da sve bude dobro i prilagođavam se momentu u kom se nalazim. To je taj životni pancir.

* Kakav je danas vaš svet tuge i da li još uvek odlazite u one svoje samoće iz kojih su proizilazile neke od najboljih pesama „Negativa“?

Malo manje nego ranije. I ponekad mi smeta što više ne mogu da se osamim tako često. „Svet tuge“ nije moj tekst, pisao ga je moj drug dok je razmišljao o meni, ali sam tu pesmu doživela veoma duboko i iskreno i smatram je svojom. Mnogo godina je prošlo, sve se menja i mora da se menja. Sve je kao tečno stanje, kao voda. Život je takav, muzika je takva i kad tih promena ne bi bilo, to bi značilo da smo u velikom problemu sami sa sobom.

* Odakle izvire ta bol koju pevate toliko snažno, duboko i iskreno. Koliko vas ona, i na koji način, suštinski definiše kao biće, kao senzibilitet?

Bol je, po mom mišljenju, jača emocija od ljubavi, jer stvarno menja stvari. Ljubav je zona komfora u kojoj nam je lepo, dok nas bol tera da promenimo mesto na kome stojimo. Upravo su me bol, patnja, razočarenja u ljubav, život ili prijateljstvo, terali da pišem onakve pesme. Sada mirnije živim, i tekstovi trpe zbog toga, ali, kad dođem u taj ćorsokak, iz sećanja izvlačim neke emocije i iskustva koja su se urezala u mene, u moje biće i moje srce, i tako nastaju nove pesme. Na mene su mnogo uticala iskustva iz mladosti, dok sam živela burnije, doživljavala razočarenja i patila za voljenim bićima. Lepe stvari su me, takođe, formirale, ali su ove bolnije mnogo jače i više utiču na čoveka.

* Za koji tango vam je bilo najteže da savladate korake, a koji nikada nećete prestati da igrate?

Upravo zbog toga što danas mnogo konkretnije znam šta želim od života, više ne mogu da igram neke igre koje sam igrala ranije, niti da učim nove. U roditeljstvu se plešu neki divni dečji plesovi, koji će uskoro, u mom slučaju, prerasti u tinejdžerske, koje moram da savladam, i uživam u tome. Nije lako, ne znaš korake, ali boriš se. Svi drugi plesovi su mi poznati, ali su već počele da me bole noge, jer su se stare cipele izlizale. Moram da ih promenim, pa ćemo videti šta će biti.

* Šta nam novo, u budućnosti, donose nove cipele?

Dve decenije “Negativa” su ono što me, trenutno, okupira. Ponovo smo se okupili, radimo probe, napravićemo koncert kojim ćemo obeležiti taj jubilej, i nadam se da će to, možda, biti jedan novi početak. S druge strane, imam mnogo novih pesama i ideja, samo mi nedostaje logistika da to izvedem. Jedna pesma je spremna, ali biram momenat kada ću da je predstavim, jer nije moja i to mi je malo čudno, ali i zanimljivo, jer više od dvadeset godina nisam otpevala tuđu pesmu. To su planovi koji će se, nadam se, realizovati u nekom narednom periodu.