ZLATNA istorija jugoslovenske i srpske košarke u svečanoj sali Skupštine grada Beograda, na oproštaju od čoveka koji je ispisao neka od njenih najlepših poglavlja. Komemorativni skup u čast Žarka Varajića, preminulog u 67. godini posle duge i teške bolesti, okupio je njegove drugove iz šampionske generacije Bosne, velike rivale sa terena nekadašnje države, naslednike koji su se ugledali na njega kao primer spoja igračkih i ljudskih vrlina, dostojanstvenosti i retke intelektualne širine.

Od legende su se oprostili predsednik KSS Predrag Danilović, i njegov veliki rival iz igračkih dana Žarko Zečević, još veći prijatelj van košarkaškog terena. Suze su padale kao koševi Varajića u čuvenom finalu Kupa šampiona 1979. na kraju emotivnog govora, koji je Zečević završio omiljenim pesničkim citatom svog druga: "Samo su preci moji, sve ostalo je tuđe".

- Uskoro punim 70 godina i, manje-više, ništa mi ne nedostaje - pričao je proslavljeni trener Svetislav Pešić, Varajićev saigrač iz Bosne. - Nedostaju mi roditelji kad odem u Pirot i nedostaje mi Jugoslavija. Dan kad je otišao Varaja jedan je od najtužnijih u mom životu. Mnogo vremena provodio sam sa njim u poslednjih pet godina. Ne kao Zeka, koji je svakodnevno bio sa njim i njegovom porodicom.

Pozlaćeni vrh Varajićeve veličanstvene igračke karijere je titula u Kupu šampiona 1979. sa Bosnom i 45 poena u finalu protiv moćnog Varezea. Rekord odoleva već 40 godina...
ŠALA IZA OZBILjNOG LICADA je Varajićeva ozbiljna spoljašnosti krila vedar duh od onih koji ga nisu dobro poznavali, govori anegdota koju nam je ispričao Svetislav Pešić.
- U Rotenburgu se pripremamo za Indijanapolis, dođe iz Frankurta Nikola Stanković da donese nešto igračima. Na večeri, Varaja kao direktor reprezentacije šeta okolo u igračkoj opremi. Pita ga Nikola u polušali: "Ti ovako stalno u opremi". Kaže mu Varaja: "Možda će me Pešić povesti u Indijanapolis da odigram poslednje utakmice". Bio je šaljivdžija.

- Ni sa svim novim pravilima i trojkama, ne može se taj rekord nikad dostići - uveren je Bogdan Tanjević, trener tog neverovatnog tima, prvog iz Jugoslavije sa najvećom klupskom titulom. - Finale marša dugog osam godina, pet-šest igrača bilo je zajedno još od druge lige. Čudesna stvar. Takva prilika se nije mogla propustiti, igrali smo fantastičnu utakmicu protiv najbolje evropske ekipe. Znao sam šta ko može, ali je 45 poena zaista mnogo. Stavili smo protivnika u "meč ap zonu", što je za igrača Varajinog kvaliteta bilo kao poziv na svadbu.

Bio je direktor reprezentacije u vreme njenih poslednjih zlatnih godina: na EP u Istanbulu 2001. i SP u Indijanapolisu 2002. Bio je direktor mlađih selekcija čudesnog leta kada su naši momci osvojili zlatne medalje u svim kategorijama.

- Bliže sam ga upoznao kada je postao funkcioner, bio je odlična spona između igrača i trenera. Znao je da priđe igračima, znao šta su potrebe jednog tima. I tu je ostavio veliki trag, sećam ga se iz perioda kad smo postali evropski i svetski prvaci. Divan čovek, dostojanstvenog držanja - seća se Dejan Bodiroga, neko ko dobro zna šta znači igrati finala i osvajati titule. - Igrači znaju da je teško postići 45 poena i na treningu, a ne u finalu Kupa šampiona. To je za sav respekt i za sva vremena.

Košarkaš, funkcioner i čovek za sva vremena, sahranjen je u petak u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

LEGENDE ISPRATILE LEGENDU
TEŠKO je pobrojati sve koji su se okupili na ispraćaju Žarka Varajića: Bogdan Tanjević, Svetislav Pešić, Božidar Maljković, Dražen Dalipagić, Dragan Kićanović, Zoran Slavnić, Ratko Radovanović, Predrag Danilović, Dejan Bodiroga, Dejan Tomašević, Dragan Todorić, Branko Kovačević, Duško Vujošević, Boro Vučević, Stevan Karadžić, Milivoje Karalejić, Zoran Gajić, Ilija Petković, Stanislav Karasi, Duda Maravić, Ljubiša Tumbaković, ministar sporta Vanja Udovičić...

*PORODICA Supruga Mira sa kćerkama Jelenom i Bojanom

*VELIKANI Radovanović, Tanjević, Bodiroga i Pešić

*SUZE Emotivan govor Žarka Zečevića