ZVIŽDUCI Novaku Đokoviću na "Arturu Ešu" nisu samo zaparali uši istinskim ljubiteljima tenisa, jer nije ni prvi ni poslednji teniser koga je povreda prinudila da preda meč, nego i naruši na prvi pogled uglađene odnose u belom sportu, čije gospodstvo izvan terena sve više tamni i u čije sterilno odelo se ne uklapa najbolji igrač na planeti.

Iskreno, zašto bi uopšte i pokušavao da se uklopi, ako se u tom odelu, koje očigledno nije krojeno po njegovoj meri, već za neke druge, ne oseća komforno? Zašto bi pristajao da bude "rol model" sistema izmeštenih vrednosti u kome novac sve više postaje uzrok za rad, a ne posledica dobrog rada, koji je silnim pobedama zapravo podsvesno rušio, pokazujući da na putu do najboljeg svih vremena (verujemo, jednog dana) treba da se vodi jedino pravilama teniske igre, ne i najmoćnijih kompanija koje su ga toliko puta potcenile, posebno u vreme kada se sam probijao ka vrhu?

Možda sada zato plaća cenu (ne)popularnosti. Jer, za razliku od drugih velikih tenisera i onih sa daleko manje uspeha, ali sa znatno brojnijom nacionalnom bazom i jačom državnom ekonomijom, njegov lik se ne smeši sa silnih TV reklama, bilborda kako bi formirao mišljenje navijača.

PROČITAJTE JOŠ - NOVAK JE NAJPOTCENjENIJI SPORTISTA NA PLANETI: Američki list brani Đokovića od publike u Njujorku


Ali, na kraju, kada se, za koju godinu bude svodio konačan račun, na kom bismo voleli da na vrhu bude ispisano Novakovo ime, teško da će sve te silne kompanije moći da ga ignorišu, ma koliko da se budu trudile, kao što su (u drugim sportovima) pokušavale, a i dan-danas pokušavaju, da objasne kako su napravili epske promašaje. Kako god, šesnaestostruki osvajač grend slem titula i jedan od najvećih tenisera svih vremena to nije zaslužio.