"TRENUCI za pamćenje: Olimpizam u Srbiji 1912-2012", izložba koja je održana pre dve godine u Beogradu, bila je jedna od malobrojnih prilika kada su ljudi na ovim prostorima mogli da vide kako izgleda bokserska medalja. Ne bilo kakva, već ona večnog sjaja. Srebro Tadije Kačara sa OI iz Montreala 1976. pripada relikvijama naše plemenite veštine, jer poslednjih godina o takvim uspesima može samo da se mašta. O odličjima sa najvećih takmičenja se priča samo u perspektivi i fantazijama.

Svakog puta se pronalazi neki izgovor, uvek je žreb bio pretežak, a faktor sreće je izostao. Nikada pripreme nisu trajale dovoljno dugo, nikad nije bilo dovoljno sparing mečeva i turnira u inostranstvu, a uvek je falilo opreme, novca, kvalitetne hrane i suplemenata. Upiralo se prstom u savez, u višu silu, u pojedince. Ali, to nije rešavalo probleme.

Umesto o uspesima i pobedama boksera češće se priča o dosijeima pojedinaca u ovom sportu, stvarima koje nemaju veze sa ringom. Naslovi u medijima, takođe, daju sliku i priliku stanja stvari: "Srpski bokseri u jeku priprema izbačeni na ulicu", "Ministarstvo spasava srpski boks", "Boks u Srbiji je umro!". To su samo neki od natpisa koji su se sumorno nadvijali nad domaćim ringom (i još se nadvijaju). Pričalo se i šuškalo i o drugim skandalima, neplaćenim računima, troškovima koji nisu bili pravdani, sendvičima, izostalim dnevnicama, lažima i lažnim obećanjima.

I tako generacije talenata odlaze u zaborav, jedna za drugom. Iz ove perspektive, lako se potiskuje sećanje na to da je Srbija nekada bila svetska bokserska velesila. Da su iz našeg naroda dolazili istinski šampioni i bokserske gromade. Da su se pred njima tresli Amerikanci, Kubanci, Rusi, Nemci. Da su se mečevi održavali pred punom "Marakanom", da su "Pionir", Hala "Pinki", i druge dvorane bile krcate na amaterskim revijama (amaterski boks je odavno izgubio publiku kod nas). Da je sve prštalo od atraktivnosti, popularnosti, kvaliteta.

Tek, borba nekolicine entuzijasta sa svim teškoćama pritisla je konopce do te mere da je sredinom novembra 2013. održana Vanredna izborna skupština i izabrano novo rukovodstvo. Umesto Velizara Đerića, koji je, čini se, bio usamljen u ringu u želji da spase šta se da spasti, na čelo saveza je došao Dragan Ignjatović. Ugledni poslovni čovek koji je karijeru gradio u Belorusiji uhvatio se ukoštac sa svim nedaćama. A spisak je bio podugačak.

Opet, pitanje je koliko dugo će biti na tom mestu, jer nije prošao ni dan po njegovom izboru, a da nije bilo sukoba, sporenja, omalovažavanja. Navodno, izbori nisu bili po propisima, čak se i AIBA usprotivila. Sve se to još rešava.

Gde je, zapravo, cela stvar oko srpskog boksa zapela, zašto nema više šampiona? Zašto danas ne ostvarujemo ni delić onoga što smo nekada uspevali. Kako se vratiti u kolosek? Ovo su samo neka od pitanja na koja će narednih dana za "Novosti" da odgovaraju legende ringa, bivši i sadašnji bokseri, treneri, selektori, Bokserski savez Srbije i svi koji su prosipali "krv i znoj" među konopcima.

POSLEDNjI USPEH OSTVAREN 1995.
NIJE bilo šampionata sa kog se naši bokseri nisu vraćali kao heroji. Na SP u Beogradu 1978. osvojili su čak šest medalja, pet srebrnih, jednu bronzu, a Vujković, Tadija Kačar, Bogujevci, Ristić, Šaćirović i Slobodan Kačar su se peli na postolje. U Minhenu 1982. Puzović, Labudović i Buzoli su uzeli bronze, Puzović je bio sjajan i u Rinu 1986, Dobrašinović u Moskvi 1991, a Slaviša Popović u Berlinu 1995. Svi bronzani. Sa OI je doneto šest medalja: Slobodan Kačar zlato iz Moskve, Zvonko Vujin iz Meksika i Minhena bronzu, Tadija Kačar srebro iz Montreala, a Puzović i Salihu bronzu iz Los Anđelesa. Na EP smo osvojili 39 medalja, a poslednje su uzeli Bajrović i Dobrašinović, u Geteborgu 1991. (ako se ne računa uspeh Crnogorca Sjekloće iz 2005)...

Sutra: Zanesenjaci čuvaju klubove