OBELEŽAVANjE veka od početka i kraja Velikog rata (1914–1918) pokazalo se kao prilika da se iznova osvetli ovaj događaj, kao i specifične veze između naroda koje su se izgradile u ovom periodu. Proboj Solunskog fronta ponovo je u prvi plan istakao francusko-srpsko „bratstvo po oružju" iskovano zahvaljujući vojnicima koji su zajedno ratovali a naročito na generala Franše D'Eperea.


Ovo je večeras pred punom salom Kluba Tribina mladih u Kulturnom centru Novog sada kazala dr Aleksandra Kolaković na predavanju „Solunski front i Franše D'Epere: istorija i sećanja."

-Savremenici i istoričari su opisali Franšea D'Eperea kao inteligentnog i kulturnog čoveka „živog duha". Ljubav i poštovanje prema vojničkom pozivu nasledio je od svog oca, koji je bio oficir 4. puka kolonijalne konjice u Alžiru, gde se 1856. godine rodio Franše D'Epere.-podsetila je Kolakovićeva na biografiju čuvenog francuskog general i prijatelja srpskog naroda.


Rat je dočekao kao komandant 1. armijskog korpusa, a od septembra 1914. godine poverena mu je komanda 5. armije. Posle neuspele Nivelove ofanzive, došlo je do promena na čelu francuske armije, što je posredno uticalo i na dolazak Franšea D'Eperea na Balkan.


Ipak, poraz u bici kod Puta Dama 1918. godine, koji je pripisan D'Epereu, uticao je na to da ga 6. juna imenuju za glavnokomandujućeg generala na Solunskom frontu. Obilazio je položaje 2. armije vojvode Stepe Stepanovića. Ovo je bio trenutak koji je francuskog generala trajno vezao za Srbe i smestio ga u „Panteon" srpskih heroja iako je Francuz.


Centar njegovog interesovanja bile su vojna strategija i pobeda saveznika. Takođe, monarhističke simpatije koje je stekao u porodičnom okruženju (kum njegovog oca bio je kralj Luj XVIII), pored impresija koje je stekao zahvaljujući srpskoj hrabrosti ispoljenoj u toku ratnih godina, podstakle su i simpatije prema regentu Aleksandru Karađorđeviću i Srbima. Dobru komunikaciju uspostavio je i sa vojvodom Živojinom Mišićem.


Koliko je Franše D'Epere bio bitan u francusko-jugoslovenskim (srpskim) odnosima u međuratnom periodu svedoče i podaci da je biran za ličnost koja će obavljati delikatne zadatke i misije. D'Epere je doneo Legiju časti Beogradu 1921. godine, i tom prilikom održao govor koji se dugo prepričavao. Tada ga je masa ljudi pratila od Hotela Moskva na Terazijama, gde je bio smešten, do Skupštine.


Pročitajte još: SEĆANjE UNUKE FRANŠEA D' EPEREA: Srbija mu je bila u srcu do poslednjeg daha


Njegova slava je neposredno nakon kraja Velikog rata i u Francuskoj i u Srbiji sijala sjajem za koji se savremenicima činilo da nikada neće biti upitan. Sećali su ga se i u Jugoslaviji. Mada su učesnici NOB-a bili u prvom planu, nije zaboravljena ličnost Franšea D'Eperea.


U okviru obeležavanja sto godina od proboja Solunskog fronta oživelo je i sećanje na Franšea D'Eperea. U Beogradu su predstavljeni prevedeni memoari francuskog vojskovođe koji se odnose na ovaj događaj, a sadrže i pisma, telegrame, izvode iz štampe... Oni svedoče ne samo o ratnim vremenima već i o posleratnom ugledu D'Eperea u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca (Jugoslaviji), a posebno među Srbima.


NEUMORNI PUTNIK


PUTOVANjA su bila način na koji je Franše D'Epere sticao ne samo znanja već i napredovanje u karijeri. Tokom poslednjih 15 godina 19. veka proputovao je Kinu, Italiju, Dalmaciju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Albaniju. Pošto je posetio Zagreb, Sarajevo, Dubrovnik, Kotor, Cetinje, Skadar, otisnuo se u Kinu.